Pisati tekst o nečemu što je otpočelo pre četvrt veka nosi u sebi opasnost, a to je da vas događaj koji se desilo u proteklih 48 sati iznenadi, zabrine i otvori nova pitanja. Nekoliko je pojmova koji se moraju danas dovesti u istu ravan, porediti i sagledati iz različitih uglova.
Terorizam, koji sam proučavao iz knjige Vojina Dimitrijevića, prva je reč koju stavljam pred vas nakon napada u Moskvi. Preuzimanje odgovornosti je nešto što je došlo neposredno nakon napada i ubistva civila. Porodice žrtava to nikada neće moći da prihvate i tu dolazimo i do trauma koje će trajati godinama i decenijama. Neretko je sve praćeno i željom za osvetom, kao sigurnim načinom da uništite svoju budućnost.
Za 24. mart vezujem pre svega za bombardovanje SRJ i odluku velikog broja zemalja sa kojima imamo neraskidive istorijske veze i prijateljstvo da se stradanje Albanaca na Kosovu može zaustaviti samo na najdrastičniji i nehuman način, bombardovanjem. Vojin Dimitrijević je za bombardovanje 1999. rekao da je protivno međunarodnom pravu, sa čime se slažem i ta pravna ocena će biti upisana u istoriju. Previše je činjenica o zločinima koji su prethodili 24. martu 1999, a odgovornost se još uvek utvrđuje pred našim i međunarodnim sudovima. Čekamo i odluke suda u Hagu za zločine OVK nad srpskim stanovništvom i nad Albancima koji su bili lojalni tadašnjoj državi.
Spiske reči koje danas stavljam pred vas jesu propaganda, skrivanje činjenica od naše javnosti i svesno dovođenje u zabludu. Ratno huškanje je devedesetih bilo na vrhuncu u Srbiji, neslavnu ulogu preuzeo je deo Javnog servisa, uz dnevne listove, od kojih neki i danas postoje i seju istu mržnju, čak se ista imena i pojavljuju kao potpisnici ovih tekstova. Mnogi su tada nekažnjeno budili želju za osvetom, pravdali kriminalce, zločince i pljačkaše, govorili o vojnim vozovima koji idu mimo šina, kao i o nepobedivosti naše vojske u Bosni, Hrvatskoj, u Republici Srpskoj Krajini i na Kosovu.
Koliko je vremena potrebno da se izađe iz zabluda, koliko je snage i otvorenosti za pomirenje, za dijalog potrebno da se dođe do društvene katarze su pitanja bez odgovora u Srbiji.
Memorijalizacija bombardovanja 1999. je neophodno, uz sagledavanje svih uglova, od ciljeva koji su tada gađani, odgovornosti za civilne žrtve i zločina koji su prethodili bombardovanju. Nekoliko zgrada koje su ostavljene 25 godina da budu svedoci bombardovanja ne pokazuju brigu države za žrtve. Dve Dobrovićeve zgrade Generalštaba, koje se sada pojavljuju u medijima kao buduće gradilište, Brašovanova komanda vazduhoplovstva u Zemunu i zgrada RTS spomenici su nemaru, a ne NATO bombardovanju. Urađen je projekat memorijala bombardovanja RTS, ali je tabla koja najavljuje izgradnju već izbledela i ne deluje da će iko pod isti krov staviti i ulogu RTS u ratnom huškanju i bombardovanje zgrade RTS, u kojoj su život izgubili nedužni civili, radnici tehnike RTS, kao i odluku tadašnje države i direktora Milanovića da ostavi civile u zgradi koju je NATO najavio kao metu.
Ovde sam popisao neke od zgrada koje su tada uništene, ali je značajniji spisak žrtava bombardovanja. Spisak je potpun, napravila ga je organizacija koja se decenijama progoni u Srbiji upravo zato što radi u interesu memorijalizacije, utvrđivanja činjenica i građenja poštovanja prema svakoj žrtvi devedesetih.
Žrtva mora imati ime, poštovanje, a prvi korak je da se prouči potpuni spisak žrtava bombardovanja, na kome je 754 ljudi, od kojih su 300 pripadnici oružanih snaga. Od civilnih žrtava bombardovanja 207 je srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 ubijenih civila su Albanci, 14 romskih i 14 drugih nacionalnosti. Od pripadnika oružanih snaga stradalih u bombardovanju, 26 je pripadnika OVK.
Teške su ovo reči za nedelju, ali se upravo najtežim temama iz naše istorije mora prići objektivno, neostrašćeno, bez mržnje, bez propagande i jeftinih poena koji se dobijaju kada u Srbiji neko uzvikne „Ne u NATO“, kada ga pošalju da ispisuje grafite ili kada u štampariju odnese transparente koji se godinama drže ispred Vlade Republike Srbije.
To nije memoralizacija, već banalizacija i na nju danas ne smemo pristati, upravo zbog žrtava bombardovanja.
