Jutro je, jutro je“, razdragano se po istanbulskoj Jildirim mahali pevao čuveni hit Nade Topčagić. Žitelji četvrti poznate i kao Balkanska mahala, mahom Bošnjaci i Makedonci, slavili su jedan od najtežih izbornih poraza vladajuće turske partije u poslednje dve decenije.
U 16-milionskom Istanbulu slavlje. Opozicioni gradonačelnik Ekrem Imamoglu treći put je ubedljivo trijumfovao na lokalnim izborima i potvrdio predviđanja da postaje vodeći turski političar sa ozbiljnim perspektivama da, ako se kandiduje, pobedi na narednim predsedničkim izborima 2028.
„Istanbul je poslao poruku, Istanbul je završio posao“, izjavio je Imamoglu aludirajući na davnašnju opasku da ko drži Istanbul može da ima čitavu Tursku. „Sutra ujutru okrećemo novu stranu.“
Predsednik Redžep Tajip Erdogan je bolno jutro svoje duge i uspešne karijere posle košmarne noći dočekao u predsedničkoj palati od hiljadu soba. Morao je da prizna da je ne samo izgubio pet najvećih gradova - Istanbul, Ankaru, Izmir, Antaliju i Bursu - već i da je opoziciona Narodna republikanska partija (CHP), koju je osnovao Mustafa Kemal Ataturk, izvojevala prvu pobedu posle 47 godina.
„Mart 31. ne označava naš kraj, već tačku zaokreta“, poručio je s balkona sedišta AKP u Ankari Erdogan mirnim glasom, nekarakterističnim za njegove govore. „Nismo ostvarili rezultat kome smo se nadali.“ Njegova vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) sa 35 odsto osvojenih glasova, tri procenta manje od rivala, prvi put od opštih izbora 2002. pala je ispod kote 36.
Turska je pokazala koliko biračko telo zna da bude nepredvidljivo. Prošlog maja su glasači na predsedničkim i parlamentarnim izborima izdašno nagradili Erdogana i AKP. Ovoga puta su ih, u vreme neizmenjenih životnih nedaća, kaznili.
Vlast je izgubila značajan deo konzervativnih, slabije obrazovanih i islamu posvećenih birača iz ruralnih oblasti, koji su odustali od podrške AKP nezadovoljni ekonomskom situacijom u zemlji, u kojoj inflacija od blizu 70 procenata - najviša na svetu posle Venecuele, Libana i Argentine - uništava životni standard 84 miliona stanovnika.
Erdogan ponavlja da će zemlja nastaviti da odlučno prati program ekonomskih reformi čiji je primarni cilj da obori inflaciju, ali pokazalo se da znatan broj Turaka više ne veruje često ponavljanim obećanjima. Zato predsednik danas plaća cenu problematične ekonomske politike na kojoj je pre dve decenije izgradio karijeru.
Bilo je u ovim izborima i dosta toga ličnog za predsednika. Ponovni gubitak finansijske i poslovne prestonice zemlje mora da je teško pao Erdoganu, koji je odrastao u Istanbulu u porodici kapetana bosforskog feribota. Njegova politička karijera krenula je u visine kad je 1994. ovaj konzervativac snažnih islamskih uverenja osvojio četvorogodišnji mandat gradonačelnika. Njegova AKP kontrolisala je grad gotovo 25 godina, sve do 2019, kad je na turskom političkom nebu zasjala Imamogluova zvezda. Erdogan uprkos svemu ostaje jedan od najpopularnijih lidera u istoriji Turske, ali je deo njegovih ambicija uzdrman. Predsednik je trenutno u drugom od dva mandata koja dopušta Ustav, ali raspisivanje prevremenih izbora ili promene Ustava bi mu omogućili novu kandidaturu.
Da li je to najava velikog političkog obračuna za četiri godine?
Na jednoj strani bi bio predsednik koga godinama optužuju da uništava demokratiju koristeći vladu da bi utišao ili pohapsio političke neistomišljenike, kontrolisao sudstvo i medije. Na drugoj bi bio uzdanica mlade, obrazovane i urbane Turske, čija se želja za više sloboda tako odlučno manifestovala na ovim lokalnim izborima.
Lokalni izbori umnogome određuju pravce nacionalne politike u godinama koje dolaze, ali ništa još nije rešeno. Pobeda opozicije nagoveštava ozbiljan politički zaokret, ali je isto tako moguće da Erdogan uvede zemlju u još tvrđi okov sopstvenog apsolutizma. Opozicija je izvukla lekcije iz poraza na predsedničkim izborima prošlog maja i pokazala šta može kad je organizovana. Turska je pokazala šta znači jedno ozbiljno društvo.
Popušta ram u kome je Turska živela 22 godine. „Jutro je, jutro je.“
