Otrcana je (ali zato ništa manje tačna) izreka da iz istorije niko nikad nije izvukao pouku, ali neki su narodi - mi Srbi ne spadamo u takve - bar stekli istorijsko iskustvo. Kakvo je to iskustvo i kakve su od njega koristi i štete po istoriju i život? Istorijsko iskustvo, to vam je kao krle22, dakle, nekako je polovično. Nikoga ono ne štiti od ponavljanja istorijskih grešaka, ali onima koji ga imaju daje snagu da se - kad ponove sranje - relativno brzo izvuku iz govana i nastave da voze Miško do sledeće prilike za pičvajz.
One koji ga imaju istorijsko iskustvo uči da je sve ono što ih zadesi, tj. svaki novi režim - šta god to bilo i kakav god režim bio - prirodni nastavak toka nacionalne istorije, a ne prekid s dotadašnjom istorijom, iliti, kako su komunisti govorili - a i danas će se naći poneki dilber da to kaže - „raskid s prošlošću“.
To u Srbiji nije tako bilo, a kako stvari stoje, nikad neće ni biti. Svaki novi srpski režim - a legion im je ime - istovremeno je i radikalan raskid s prošlošću i novi početak. Ceo XIX vek je protekao u raskidima i novim počecima dinastija Obrenović i Karađorđević, a verovatno bi se to proteglo do današnjih dana da Obrenovići na kraju nisu istrebljeni.
Komunizam je nesumnjivo bio najradikalniji srpski raskid s prošlošću, ali je lažan mit, da ne kažem baš masna laž, da je bio „najpogubniji za srpski narod“, kako kaže Aleksandar IV, a još je lažniji mit da su komunisti decenijama „porobljavali“ ni kriv ni dužan srpski narod. Fakat je da građani Srbije u komunizmu nisu bili slobodni, ali nisu bili slobodni po slobodom izboru i plebiscitarno dobrovoljno.
Nikada nijedan srpski vladar - čije seni promiču Ulicom srpskih vladara - nije bio iskrenije i masovnije voljen od Tita, to vam svedočim iz prve ruke, kao savremenik i očevidac ponižavajućih izliva ljubavi, u kojima su učestvovali svi, od pionira (među kojima sam bio i ja), do stanara staračkih domova. Ne Tito kao takav, nego su ti kolektivni ljubavni izlivi - o kojima potonja Visoka Mesta mogu samo da sanjaju - bili presudan faktor da zamrzim komunizam.
Kao što su mnogi docnije bili presudan faktor da prezrem - i da im kad god mogu jebem majku milosnu - dilbere koji su decenijama „porobljavali“ srpski narod s visokih pozicija u komunističkoj nomenklaturi, iz neposredne blizine Titovog dupeta, a koji su - kad je počela da nastaje druga sudija - okrenuli ćurak naopako i krenuli da raskidaju s prošlošću, „komunističkim nasleđem“ i da napušavaju (tada već mrtvog) Tita.
Istini za volju, od sredine osamdesetih sve do Osme sednice - kada je svakom ko je imao gram mozga bilo jasno kuda stvari idu - i moja neznatnost je nasedala na demokratske programe i priče dojučerašnjih zadrtih komunista s Ćosićem na čelu, ali to je bilo zato što nije imala istorijskog iskustva, vrlo malo iskustva uopšte. Živo me interesuje na šta li će ličiti sledeći komunisti! Kakav će biti raskid s prošlošću. I kakav novi početak.
