April je doneo prve naznake vreline leta koje je pred nama. Velike teme su nekako sve odjednom nagrnule na vrata. Postizborna kriza u Srbiji, propast ideje o referendumu na severu Kosova, uvođenje priče o genocidu na Kosovu pred Savetom bezbednosti UN od strane Vjose Osmani, uvođenje priče o genocidu u Srebrenici pred Generalnom skupštinom UN od strane Nemačke i drugih sponzora, NATO najavljuje veće i teže prisustvo na Kosovu, a u Bosnu i Hercegovinu već stižu kontingenti novih snaga, opreme i vozila kao pojačanje. Uz sve ovo doneta je preporuka da Kosovo postane član Saveta Evrope.

Srbija ide svojim putem i balansira između potrebe Zapada da se održi i zadrži stabilnost na Zapadnom Balkanu, potrebe Rusije da jasno i glasno Srbiju svrsta u svoj interesni krug i težnje pojedinaca da od Zapada ili Rusije izvuku za sebe i svoje političke krugove što više.

Srbija je jedina zemlja koja na evropskom kontinentu i dalje drži poziciju koju je imala pre februara 2022. godine, sa izuzetkom blokade uvoza nafte iz Rusije, koju je nametnula EU. Pored ovoga, mnogo teže je doći i do rezervnih delova za vojna sredstva ruskog porekla, koja na putu do Srbije moraju da se dopremaju preko teritorije EU i NATO, a najavljuje se skoro odmrzavanje obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji.

Inflatorni talas je bio i prošao i polako se stabilizuje, ali sad je jasno da je najveći udar bio na cene prehrambenih proizvoda. Ono što građane najviše zabrinjava je da je inflacija u Srbiji duplo veća od one u evrozoni.

Sve u svemu, Srbija prolazi kroz sadašnje geopolitičke izazove, ali kako vreme prolazi i kako na evropskom kontinentu neutralnost zemalja polako, ali sigurno iščezava, sve je manje razumevanja za jedinstvenu poziciju Srbije na evropskom kontinentu. Militarizacija političke elite u Briselu i Strazburu dovodi do toga da se sadašnji jedinstveni položaj Srbije vidi kao izazov za Evropu, koja je uzdrmana napadom Rusije na Ukrajinu. Upravo u tom svetlu treba tumačiti poslednja aprilska gibanja u Srbiji i oko nje.

Srbija sa druge strane, iz samo sebi razumljivih razloga, insistira na poziciji od pre februara 2022. godine. Insistira i pored toga što je u Zaključku Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije od 25. februara 2022. jasno naznačeno, u tački 8, između ostalog: „Polazeći od toga da je njena osnovna dužnost da sve svoje snage upotrebi za očuvanje mira i blagostanje svojih građana, Republika Srbija će se prilikom razmatranja potrebe da se eventualno donesu restriktivne mere ili sankcije protiv bilo koje države, uključujući Rusku Federaciju, rukovoditi isključivo zaštitom svojih vitalnih ekonomskih i političkih interesa.“

Sudeći po tome što je predsednik Srbije otputovao i boravi neuobičajeno dugo van zemlje, kako bi se izborio za položaj Srbije u jakoj diplomatskoj borbi na Ist Riveru, u palati UN, možemo da zaključimo da smo se približili momentu kad su ugroženi vitalni ekonomski i politički interesi Srbije. Možda je sada došlo vreme kada Srbija treba da razmotri svoju odluku da ne uvodi nikakve restriktivne mere prema Rusiji, pa ni one prema oligarsima, sa kojima ionako nema nikakve poslovne veze. Interes Srbije je svima nama u Srbiji iznad interesa svake druge države, isto kao što je i tim državama interes njih samih iznad interesa Srbije, kako devedesetih godina prošlog veka, tako i danas.

Građani Srbije imaju puno pravo na očuvanje mira i blagostanja, naročito sada, kad je Evropu zahvatio plamen i kad se tome ne nazire skori kraj, već obrnuto. Velike sile pokazuju već vekovima da umeju da žrtvuju male države i narode zarad ostvarenja svojih ciljeva, a samo mi sami možemo da odbranimo sebe i Srbiju kao svoju državu. Ništa drugačije od predsednika Srbije, koji ovih dana u Ujedinjenim nacijama samo svojim naporom i aktivnostima mobiliše podršku za stav Srbije da se odbaci predložena rezolucija o Srebrenici pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija.