ALEKSANDRA JERKOV: Koliko to zapravo košta?

Svako ko je imao priliku da koristi zdravstvene usluge u Srbiji zna da nije sve tako besplatno kako se često misli. Nedavno smo čuli izjavu ministra zdravlja o uvođenju informativnih računa za pacijente kako bi se građani obavestili o troškovima njihovog lečenja. Na prvi pogled deluje kao korak ka transparentnosti, ali se zapravo otvara niz pitanja o funkcionisanju našeg zdravstvenog sistema.

Fond zdravstvenog osiguranja puni se doprinosima za zdravstveno osiguranje. Ti doprinosi uopšte nisu mali, a iz budžeta ide jako malo sredstava direktno u Fond kojima se pokrivaju neosigurani, sveštena lica i tako dalje. Većina ljudi ne zna, pošto ne pogleda platnu listu, koliko se zapravo odbija za PIO, a koliko za zdravstveno osiguranje. Oni koji to ne znaju, ovo će shvatiti kao jednu od reformi. A oni koji znaju, shvatiće da u stvari celog života uplaćujemo svoje zdravstveno osiguranje.

U Americi dobijate punu platu i onda birate gde ćete se osigurati, da li ćete se osigurati i kada ćete se osigurati. Ovde je nasleđen sistem da u stvari finansiramo svoje zdravstveno osiguranje celog svog radnog veka. Ovo s računima je populistička mera, mera pridobijanja građanstva za neke svoje ideje, mera koja vređa one kojima je jasno o čemu se ovde radi. Glavni problem u srpskom zdravstvu u ovom trenutku je raskorak između proklamovanih prava, koja su maksimalna, koja su evropska. Međutim, prihodi ne mogu da prate ta prava koja su data. Naši prihodi po glavi stanovnika su sedam puta manji nego u Evropi, a 17 puta manji nego u Norveškoj. A ne možemo da kažemo da su oni tamo rasipnici i da troše novac nekritički.

Dakle, pitanje nije samo u tome koliko košta lečenje, već kako funkcioniše naš zdravstveni sistem. Pacijenti ne treba samo da znaju koliko su koštali zdravstveni tretmani već i gde zapravo odlazi njihov novac i zašto se često osećaju prinuđenima da traže usluge privatnih klinika. Možda bi račun izdat ministru Lončaru mogao da osvetli deo tih problema.