Ima mnogo muškaraca i žena u Srbiji koji su čvrsto uvereni da javne ličnosti iz svih oblasti života i rada (svih boja i oba pola) koje se proseravaju po novinčinama ili kenjaju na televizorima imaju mnogo više informacija od tzv. običnih ljudi. Jedan deo tih muškaraca i žena - a nije ih baš malo - nije s raskida da sasvim u duhu srbske neposrednosti, presretne ovog ili onog javnog proser-efendiju i da od njega zatraži neku informaciju od javnog značaja, koja se iz misterioznih razloga krije od očiju javnosti. Uzmimo primer sačekuša postavljenih za moju neznatnost, koje su se, doduše, poslednjih godina proredile, ali samo zato što se zbog odrtavelosti sve ređe smuca po javnim mestima. Kad sam dobre volje, nisam s raskida da zastanem s presretačem/presretačicom, da malčice popričam, da „pojasnim“ stvar, pa čak i da saslušam drugarsku kritiku. Osnovni, međutim, utisak sa svih tih presretanja - među kojima je, doduše, bilo i vrlo prijatnih - jeste da presretači previše očekuju od presretnutih i da precenjuju njihovu obaveštenost. Antologijsko precenjivanje moje obaveštenosti dogodilo se (otprilike) petnaestak dana posle početka NATO bombardovanja, kad me je jedan hadžija zaustavio na ulici i najozbiljnije upitao: „Gospodine Basara, znate li kad će završiti rat?“ Na drugom mestu top-liste antologije presretačkih pitanja - učestalih u poslednjih nekoliko godina, a proređenih zbog napred pomenutih razloga - jeste pitanje od 1.000.000.000 svih famoznih valuta: „Gospodine Basara, ima li ovom kraja?“ Pretpostavljam da ste dokonali da se ovim „ovom“ misli na Visoko Carstvije i priključenija. Pitanje je vrlo kompleksno, donekle i filosofsko, pa - kad sam dobre volje - presretačima kažem „ne znam“, a kad sam nadrkan kažem „nema“. Naša današnja kolumna je neka vrsta saborne poslanice presretačima u kojoj ću pokušati da objasnim neke stvari, koje već godinama objašnjavam, tj. džaba krečim. Pa da krenem na posao. Pitajući se ima li ovom kraja, presretači, ali i antivučićevska javnost uopšte, polaze od nekih kardijalno pogrešnih premisa i „ocena“, poput recimo „ocene“ da je Carstvije Vučićevo anomalija koja je pokvarila sreću mnogih devojaka. Za razliku od svih tih dilbera/dilberki, moja neznatnost - i još nekoliko neznatnosti - smatraju da je Visoko Carstvije Vučićevo najnormalnije stanje Srbije, doduše na steroidima i prilagođeno post-truth dobu. Ne mislim da je to stanje dobro - naprotiv - ali sam siguran da je u datoj situaciji najoptimalnije, pa čak i jedino moguće. Da narodski rečem: srpsko društvo nema „visinu“ za nešto bolje. Kad je narečeno društvo dobilo priliku za nešto bolje, tu je priliku u rekordnom roku profućkalo, rame uz rame sa sadašnjim režimlijama koji su u to vreme bili opozicija. Neću da kažem da oni koji o toj stvari kažu drugačije kleveću i lažu, ali ću reći da misle guzicom. I to ću u sutrašnjem nastavku dokazati i dobiti karu jer ću biti u pravu.

Antologijsko precenjivanje moje obaveštenosti dogodilo se (otprilike) petnaestak dana posle početka NATO bombardovanja, kad me je jedan hadžija zaustavio na ulici i najozbiljnije upitao: „Gospodine Basara, znate li kad će završiti rat“