FAMOZNO SVETISLAV BASARA: KOM LITIJUM, KOM LITIJE

Danas je 17. jun, početak zlatnog godišnjeg doba drekavaca, proplakalih ikona, najezdi pčela veličine kopca, pacova u pivskim flašama i ostalih divnih stvorenja koja služe za popunjavanje rupa u tzv. „letnjim šemama“, tokom kojih se - ako se drugačije ne naredi - novinčine štampaju ko od bede, a čitaju „po dijagonali“.

Što reko jedan prozorljivi pajtaš iz moje kafanice: ko neće litijum, dobiće litije. I tako i bi. Na veliki hrišćanski praznik Spasovdan - koji je pre sveopšteg poseljačenja u crkvenim kalendarima bio upisan kao Vaznesenje Hristovo - u Beogradu su upriličene litije, što samo po sebi nije razlog za grdno ibretenije zakletih sekularista.

Slične litije sa pronošenjem ili pohođenjem svetaca održavaju se i po varošima mnogo sekularnijih država od Srbije, ali su listom karnevalskog karaktera, za razliku od ovih beogradskih, o kojima sam - na osnovu uvida u foto i video materijale - stekao utisak da su paravojna manifestacija.

Nije tu sporno ni učešće pripadnika JNA - pardon VS, mada ne bih mnogo pogrešio ni da sam napisao JNA jer su gardisti bili odeveni u uniforme iz Titovog vremena - ono što je meni sporno, a što je milina turbopatriostkim srcima, jeste amaterska koreografija, organizaciona drljavost i preterana „ozbiljnost“, koja - kao i sve u čemu se pretera - ispadne komična.

Tu ponajpre mislim na tzv. „nebo“ - ćilim razapet na četiri štapa - koji su gardisti nosili iznad Porfirijeve glave da bi „mu ga dali“ na utisku - što je, obrni-okreni, ostavilo utisak scena iz holivudskih filmova B produkcije posvećenih žitijima starovekovnih satrapa.

Ajde i to, mada bi neki „vazdušastiji“ materijal bio pogodniji. Ali zašto su „nebo“ nosili vojnici, a i ne đakoni, kojima je to u opisu radnog mesta. Zadrti sekularisti su u ovom slučaju u pravu. Vojska Srbije treba da služi Srbiji (i svim njenim građanima), a ne Porfiriju, koji ionako ima tušta i tma služinčadi.

Rekoh napred da javno pronošenje svetačkih ćivota - u datom slučaju Justina Ćelijskog - nije srpski ekskluzivitet, ali mi ovde imamo vrlo loša iskustva sa politizacijom života. Jedva da je prošlo deset godina od poslednjeg pronošenja svetačkih kivota - doduše, na mnogo većoj, ex-Yu skali - do bombardovanja Beograda i gubitka Kosova.

Hoću li da kažem da bi pronošenje Justinovo moglo da bude predznak i praobraz budućeg pičvajza. Upravo to hoću da kažem. Tako sam rekao i krajem osamdesetih prigodom tadašnjih litija. Evo šta sam rekao: Jebali smo čvorka. Šta su mi na to rekli oni kojima sam to rekao? Rekli su: Ne seri.