Često se za Srbe iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore može čuti opaska da su braća ili deo iste porodice. Braća, kao što znamo iz života, imaju identične pretke, ali se ipak razlikuju po bilo fizičkim, bilo psihološkim karakteristikama. Podrazumeva se da isto još više važi za članove šire porodice. Shodno tome, ukoliko bismo prihvatili ovaj narativ, podsvesno bismo pristali i na tezu da svi Srbi imaju isto poreklo, ali da među njima ipak postoje neke različitosti, gde svaki gradi kuću za sebe i ide svojim putem. Srbima braća mogu biti npr. slovenski narodi u smislu zajedničkog etničkog porekla koje delimo ili npr. Grci u pogledu identične pravoslavne vere koju ispovedamo. Drugi Srbi, međutim, ne mogu nam biti ni braća ni porodica, jer oni zajedno s nama čine jednu, jedinstvenu i nedeljivu celinu, jer ne samo da imamo iste pretke već i identičnu istorijsku sudbinu, delimo iste probleme i izazove i stremimo ka istim ciljevima. U skladu s tim, svi Srbi, na celokupnom prostoru koji su u istorijskom smislu naseljavali, a to je širok prostor od Sentandreje do Skadra i od Trsta do Temišvara, predstavljaju jedinstven i samosvestan kolektivitet. Imamo isto ime, isti jezik, pismo, kulturu, istorijske ličnosti i sve drugo.

Naše sitne razlike u pogledu narečja, vezova na nošnjama ili toga u koje doba dana lomimo krsni hleb na dan slave toliko su irelevantne naspram ozbiljnih razlika koje postoje unutar francuske, španske, nemačke ili italijanske nacije da ih možemo slobodno nazvati izuzecima koji potvrđuju pravilo, a pravilo je da su Srbi jedna od najhomogenijih etničkih (a ne samo političkih) nacija u Evropi i svetu.

Nema nikakve sumnje da će 8. jun biti zlatnim slovima upisan u istoriju srpskog naroda. Prvi svesrpski sabor u Beogradu događaj je koji će tek u vremenu koje dolazi pokazati svoj puni značaj. Ipak, on je već sada izazvao pregršt pozitivnih efekata. Prvo, sam naziv Prvog svesrpskog sabora - „Jedan narod, jedan sabor - Srbija i Srpska“, govori u prilog moje prethodno iznete teze, jer je u njemu jasno naznačeno da smo jedan, odnosno isti narod. Drugo, rukovodstvo Srbije i Srpske usvojilo je Deklaraciju o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, u kojoj su jasno istaknuti vitalni interesi srpskog naroda kao celine, gde spadaju, između ostalog, očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije i zaštita Srpske kao dejtonske kategorije. Treće, na saboru smo mogli videti da politička, kulturna i duhovna elita srpskog naroda poseduje bazični konsenzus u pogledu svih životno važnih pitanja, što je od presudnog značaja s obzirom na to kakvi nas problemi i izazovi tek očekuju na globalnom nivou. Četvrto, poručeno je da Srbija i Srpska, ma koliko teško, nikada neće napustiti jedna drugu. To svakako znači da više neće biti sankcija Srbima preko Drine i zatvaranja granica, što je pre tri decenije bila velika sramota koja nam se više nikada ne sme ponoviti.

Pravi posao vezan za jačanje srpsko-srpskih integracija nam tek predstoji i u njemu moramo svoj doprinos dati svi mi, dakle ne samo političari i sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve već i sve druge profesije - od akademika, profesora i naučnika, preko novinara i biznismena, sve do svakog pojedinca među nama. Jedno je sigurno - reka Drina će uvek biti ono što nas spaja, naša kičma, a ne prepreka kako bi mnogi želeli i hteli.