USFRJ bi ova nedelja proticala u početku proslavljanja dana ustanaka. Ustanci su proglašavani tako da svi budu posle Dana borca, 4. jula, kada je CK KPJ odlučio da pokrene ustanak protiv okupatora. U Srbiji je za Dana ustanka proglašen 7. juli, dan koji je pre početak građanskog rata nego borbe protiv zavojevača. Prve nemačke žrtve u Srbiji su pale već 25. aprila, u selu Gornji Dobrić, ali tu nije bilo udela Partije. Isti je slučaj sa svim drugim republičkim datumima ustanaka, sem Crne Gore i Slovenije.

U BiH ustanak počinje na Đurđevdan u okolini Sanskog Mosta, pa u junu u Hercegovini. U Hrvatskoj se slavio 27. juli, kao i u BiH, kada su komunisti pokrenuli ustanak u selu s nezgodnim imenom Srb. Sada Hrvati smatraju da je početak antifašističke borbe 22. juni, kada je grupa komunista iz Siska otišla u šumu. Doduše, nisu ništa napadali i oslobađali, za razliku od velikog narodnog ustanka krajem jula, avaj, pretežno srpskog. U Sloveniji je nekada proslavljan napad jedne partizanske čete 22. jula. Danas se slavi 27. april, kada je osnovana Osvobodilna fronta. To nije rđav datum jer je OF postala najveća gradska organizacija pokreta otpora u Evropi posle poljske Armije Krajova.

Zanimljiv je crnogorski slučaj. Sticajem okolnosti, opštenarodni ustanak je izbio na datum kada je 1878. godine priznata crnogorska nezavisnost. Crnogorci ponekad preteruju da su u svemu „naj“, ali su u ovom ustanku po mnogo čemu to i bili. Nigde nije proporcionalno oslobođeno toliko teritorije, tri četvrtine sadašnje Crne Gore. Nigde nije zarobljeno toliko okupatorskih vojnika, niti je toliko poginulo do 1943. godine. Nije prvi oslobođeni grad u Evropi bila Loznica, već skoro svi crnogorski gradovi. U ustanku su najaktivniji bili komunisti, ali su važnu ulogu igrali i monarhisti kao Bajo Stanišić i Pavle Đurišić. Kao i u Srbiji, jedan od pokretača bila je želja da se pomogne SSSR-u, ili „Rusiji“, kako je tu državu nazivao naš narod. U glavama ustanika su se pomešali srpstvo i komunizam. Jedna pesmica kaže: „Crven barjak Boška Jugovića, eto nama Rusa do Božića“. Iako Montenegrini svoje korene vide u crnogorskom partizanstvu, Trinaestojulski ustanak je imao snažnu jugoslovensku i srpsku notu. Izbio je dan posle Petrovdanskog sabora, na kome je grupa predvođena Sekulom Drljevićem proglasila ukidanje odluke Podgoričke skupštine iz 1918. godine o ujedinjenju sa Srbijom i stvaranje Kraljevine Crne Gore. Princ Mihailo Petrović je odbio krunu jer je sebe smatrao Srbinom.

Što se Srbije tiče, pravi datum bi bio 27. mart, prva pobuna protiv Hitlera u Evropi. Mnogi će reći da je taj puč bio nepromišljen i koban po srpski narod. Podsetio bih takve da pogledaju kako će za dvadesetak dana Poljaci proslaviti Varšavski ustanak, najnepromišljeniji, ali i najhrabriji čin nekog okupiranog naroda. Ceo grad se bez dogovora sa saveznicima, protiv želje Sovjeta podigao na osvajača.
Onda je Varšava srušena ciglu po ciglu. Poljaci, pak ne optužuju ustanike za nesmotrenost i nerealnost. Junački činovi nisu uvek proračunati i korisni. Ali se pamte i čine potomke ponosnim.