I za državnike i za obične prizemne političare je uvek bolje da su potcenjeni nego precenjeni. Precenjeni po pravilu razočaraju, dok potcenjeni znaju i da prijatno iznenade.

Politička karijera francuskog predsednika Emanuela Makrona je kao takva iznenađenje, jer je on prvi mandat 2017. dobio iz drugog reda kandidata kao novo nezavisno lice, suočavajući se od samog početka predsednikovanja s potcenjivanjem. Međutim, on je od početka bio sve, samo nije bio kratkovidi klovn kao što su to pre njega bili Sarkozi i Oland. Zato je i veštim manevrima uspeo da 2022. dobije drugi mandat, što je za prethodno pomenutu dvojicu političkih klovnova bila misaona imenica. Tek je u drugom mandatu Makron usavršio svoju veštinu manevrisanja i taktiziranja, a sve što se desilo od evropskih pa do ovih svežih parlamentarnih izbora u Francuskoj je bila pažljivo osmišljena operacija suzbijanja uticaja ekstremne desnice, koja je makar trenutno urodila plodom.

Naivno je misliti da Makronov tim nije znao da im se na evroizborima sprema poraz jer je predsednik po pravilu najobaveštenija osoba u svakoj zemlji, te se na njegov sto sliva sva moguća analitika. Tako je, vrlo verovatno, odluka da Makron nakon uspeha ekstremne desnice na evropskim izborima raspiše parlamentarne izbore bila unapred smišljena, jer je dobro znao da je francuski ustav naprosto idealan da se iz izborne trke izbaci neželjeni „treći“, za šta je tek dvokružni većinski izborni sistem naprosto perfektan. I Makronov „inženjerski“ tim je počeo da pravi manevre odmah nakon uzleta ekstremne desnice na evroizborima, kada je počeo proces podizanja levice ujedinjavanjem ekstremne i umerene levice u jedinstven front, dok se sam Makron pomerio malo udesno kako bi žestoko posrnulim degolistima, odnosno umerenoj desnici, otkinuo još koji mandat na parlamentarnim izborima.

Prvi krug francuskih parlamentarnih izbora je rešio tek 76 od 577 mandata, pa je za 501 mesto održan drugi krug, pred koji su se Makron i vaskrsnula levica dogovorili na čak 221 izbornih mesta da se slabiji u prvom krugu povuče kako bi se glasovi protiv ekstremne desnice objedinili, što je konačno urodilo plodom jer je levica osvojila najveći broj mandata, pa posle nje Makronova grupacija, da bi izvikana ekstremna desnica završila tek na trećem mestu. Time je ova „operacija crveni karanfil“ kompletirala svoju misiju jer francuski parlament je danas više crveno-žut negoli crn i ne treba sumnjati da će se ova operacija nastaviti prilikom procesa formiranja vlade koji sledi, gde će tek sve prštati od manevrisanja i taktiziranja.

Krajnje ishodište ove operacije treba da bude na predsedničkim izborima 2027. godine, do kada treba da se pronađe mogući Makronov naslednik koji treba da trči protiv Le Penove i pokuša da je spreči da postane predsednica. Ta operacija je već jednom uspela protiv njenog oca 2002. godine, kada ga je Žak Širak, objedinivši crvene, žute i plave glasove, pobedio u drugom krugu izbora osvojivši 82 odsto. Međutim, Makron je svojim objedinjenim frontom osvojio protiv Le Penove 2022. u drugom krugu „tek“ 58 odsto glasova, i to je najveća muka ove priče, jer su se svet i Francuska od vremena oca Le Pena do kćerke Marin veoma promenili, budući da se centar suzio svuda, pa je budućnost i Francuske i Evrope, uprkos veštim „operantima“ i operacijama, realno neizvesna.