U redovima koji slede ostaćemo u granicama novinarskog kodeksa, političke korektnosti i osnovne pristojnosti... ali s mukom.

Jer, priznajemo, teško je sačuvati hladnu glavu i sputati jezik kad na drugoj strani imate nekog ko vas, sve pozivajući se na slobodu govora i novinarsku etiku, siluje u zdrav mozak kao što to rade ovih dana opozicioni političari i njihovi mediji u slučaju bivšeg novinara Srđana Škora.

Retki su među nama blagosloveni neznanjem o poslednjem ispadu ovog abortiranog predsedničkog kandidata na izborima 2022, ali da podsetimo: narečeni je - ne znamo u kom svojstvu - gostovao na jednoj lokalnoj televiziji, i tom prilikom izjavio da bi Danila, sina predsednika Srbije Aleksandra Vučića, „tuširao uranijumom“ i „poslao na Kosovo bez telohranitelja“. Šta god da o ovome zaključi istraga koju je najavilo tužilaštvo, nesporna je činjenica da je Srđan Škoro... cvrc! Sad dolazimo do one muke iz prvog pasusa ovog teksta: kako na fin i prihvatljiv način reći da se radi o budali? Hajdemo ovako: „... da Srđan Škoro manifestuje manjak inteligencije.“ Poslednjih godina on glavinja našom opozicionom političkom scenom ubeđen da je pronašao recept za uspeh: izdvojiti se iz gomile sličnih tako što će govoriti ono čega se pametan stidi.

Od njega se, dakle, kad su ga pozvali na tu televiziju, drugo nije ni očekivalo. Ali zanimljivi su oni koji ga brane. Da se razumemo, njih ne povezuju ljubav i briga za Škorinu sudbinu. On čak nije ni ono što se u političkoj teoriji naziva „korisnim idiotom“, jer koristi od njega nema. Naprotiv, Škoro opoziciji nanosi štetu jer belodano otkriva da je jedini sadržaj njene politike mržnja prema Vučiću i njegovoj porodici, a na tom se programu - videli smo u nekoliko navrata - izbori ne dobijaju!

Ali svako je našao svoj sitni interes da brani „Škorinu slobodu govora“.

Kolumnista Šolakovog Danasa čak mu je ukrao šou izjavivši da bi on Danila „tuširao sumpornom kiselinom“! Ovaj „nekorisni idiot“ celu je svoju kolumnističku karijeru izgradio na takvim ispadima, posle kojih mu se oni kraćeg fitilja napsuju majke na Tviteru, pa se izdaje za ugroženog pojedinca i žrtvu režima. Ali, da je njemu neko napisao da će ga zaliti sumpornom kiselinom, sad bi mu već bila obezbeđena sigurna kuća negde na Zapadu, i bio bi kandidovan za neko visoko međunarodno priznanje za slobodu govora. On, dakle, zna zašto se kači u Škorina kolica...

Ali Đilas... Dok su druge stranke manje-više izabrale da o Škorinom uranijumu ćute, lider Stranke slobode i pravde požurio je da ga uzme u zaštitu saopštenjem da je „novinar Srđan Škoro ... izneo kritičko mišljenje zbog ugrožavanja zdravlja ljudi od strane vlasti“, a da je reagovanje najviših državnih funkcionera koji su uzeli u zaštitu porodicu predsednika Srbije „otvorena pretnja svima koji drugačije misle od režima“.

Zašto je Đilas nedvosmisleno stao u odbranu govora mržnje i zašto pokušava da odbrani nešto što je neodbranjivo?

Razumnog objašnjenja nema, osim da se radi o refleksnom reagovanju na pomen Vučića, istom onom refleksu koji ostarelog psa natera da lane kad prođe auto, iako su ga i oči i noge izdale.

O starosti, dakle, govorimo, o političaru kojeg je pregazilo vreme.

Đilas je srpski Bajden: više ne zna ni gde je, ni šta se oko njega dešava, ali odbija da siđe s pozornice. S tom razlikom što Bajden za sobom ima ozbiljno političko nasleđe, a Dragan Đilas - ništa! N. N.