De­lu­zi­je o po­li­ti­ci kao na­da­sve ča­snoj de­lat­nos­ti i o po­li­ti­ča­ri­ma kao mo­ral­nim gro­ma­da­ma ko­je izga­ra­ju na po­slo­vi­ma op­šte­na­rod­nog do­bro­bi­tij, ni­g­de ni­su to­li­ko neu­te­me­lje­ne kao u Sr­bi­ji - tre­ba li da na­vo­dim ra­zlo­ge, a opet, te­ško je na­ći me­sto na ovom sve­tu na ko­me se to­li­ko in­si­sti­ra na po­li­ti­č­koj i po­li­ti­ča­r­skoj ča­snos­ti i mo­ral­noj gro­ma­d­nos­ti i na ko­me se to­li­ko ja­di­ku­je kad ne­ko ne­kog pre­je­be, kad ne­ko ne­kom na­me­sti i sl. U po­li­ti­ci - na­ro­či­to me­đu­na­rod­noj - ni­g­de (osim u Sr­bi­ji) ni­je ni­ka­kvo ču­do ako se ne­ka od koa­li­cio­nih stra­na­ka/sa­ve­zni­ca po­se­re na do­go­vor, u kri­ti­č­nom mo­men­tu okre­ne ću­rak nao­pa­ko, „izi­gra vo­lju bi­ra­ča“ i „za­bi­je nož u le­đa“ koa­li­cio­nom pa­tr­ne­ru/sa­ve­zni­ku. U ta­kvim si­tua­ci­ja­ma je sa­svim lo­gi­č­no da pre­je­ba­ne stran­ke ko­ji­ma su koa­li­cio­ni par­t­ne­ri „za­bi­li nož u le­đa“ po­pi­zde i ospu dr­vlje i ka­me­nje na pre­kr­šio­ce koa­li­cio­nih spo­ra­zu­ma. U otre­si­ti­jim de­lo­vi­ma sve­ta rea­k­ci­ja na ta­kve si­tua­ci­je obi­č­no bu­de „je­ba­će­mo vam ma­j­ku kad-tad“, u na­šem de­lu sve­ta - da ne ka­žem baš u sr­p­skom sve­tu - rea­k­ci­ja je sle­de­ća: „ne­ka vas, ne­ka, sram vas bi­lo“. Do­bro de, čak i rea­k­ci­ja „ne­ka vas, ne­ka, sram vas bi­lo“ ima ma­l­či­ce smi­sla ako je stran­ka za­bi­ja­či­ca no­ža u le­đa pret­hod­no ima­la koa­li­cio­ni spo­ra­zum/do­go­vor sa izje­ba­nim stran­ka­ma. Ali ako stran­ka, na­zo­vi­mo je A, ne­ma ni­ka­kav spo­ra­zum sa stran­kom na­zo­vi­mo je B, pa u pos­ti­zbor­nos­ti stran­ka B sta­ne da pla­či­pi­č­ka­ri zbog to­ga što se stran­ka A uo­r­ta­či­la sa stran­kom C, on­da to zna­či sa­mo jed­no: me­na­džment, član­stvo i si­m­pa­ti­ze­r­stvo stran­ke B ne­ma­ju po­j­ma o po­li­ti­ci i dža­ba kre­če. Si­n­drom pla­či­pi­č­ka­re­nja nad Ba­sta­će­vim „izi­gra­va­njem“ vo­lje sta­ro­gra­d­skih bi­ra­ča uve­li­ko na­di­la­zi op­štin­ski atar Sta­rog gra­da. Vo­de­će opo­zi­cio­ne pla­či­pi­č­ke - ča­st re­t­kim izu­ze­ci­ma - već go­di­na­ma na­ri­ču da su dr­ža­ve čla­ni­ce EU i SAD „izi­gra­le“ nji­ho­vo po­ve­re­nje i da mi­mo sva­ke (lo­kal­ne) lo­gi­ke po­dr­ža­va­ju Vu­či­ća, a ne njih i da je to, je­l­te, skan­da­lo­zno. Ko bi­va... slo­bo­da, pra­v­da i isti­na su na na­šoj stra­ni, a oni ta­ko... Sra­mo­ta. Po­li­ti­ka u na­j­sve­de­ni­joj de­fi­ni­ci­ji ni­je ni­šta dru­go ne­go uspe­šno na­me­ta­nje so­p­stve­ne po­li­ti­č­ke vo­lje dru­gi­ma s ci­ljem sti­ca­nja pri­vi­le­gi­je ra­spo­la­ga­nja tu­đim pa­ra­ma. (Da l’ od­go­vor­nim, da l’ neo­d­go­vor­nim, dru­go je pi­ta­nje.) Ko dru­k­či­je ka­že, taj kle­ve­će i la­že. To u di­k­ta­tu­ra­ma ide la­ko; zna­mo ka­ko ide. U par­la­men­tar­nim si­ste­mi­ma - uklju­ču­ju­ći i hi­bri­d­ne - stvar je ne­što ko­m­pli­ko­va­ni­ja. Ma­da i ni­je to­li­ko ko­m­pli­ko­va­na ko­li­ko se na pr­vi po­gled či­ni. Jer pa­zi­te: Bi­ra­mo Beo­grad izla­zi na izbo­re sa istim, na­pred­na­ve­de­nim ci­ljem kao i Ba­stać, i to ni­je ni mo­ral­no, ni ne­mo­ral­no, to je ta­ko. Dru­ga­či­je ne mo­že. Ba­sta(ć). U pos­ti­zbor­nom fe­stu­mu svi na­ši Ba­sta­ći - ali i ze­mlje EU i SAD - suo­ča­va­ju se s di­le­mom: da li da ispa­d­nu dže­ko­vi i pos­ta­nu mi­lje­ni­ci „Utis­ka ne­de­lje“ i Vla­de­te Jan­ko­vi­ća i da se iz vi­so­ko­mo­ral­nih ra­zlo­ga uo­r­ta­če s Bi­ra­mo Beo­grad ili da gle­da­ju „đe su oni tu­ne“, pa da se uo­r­ta­če (po­dr­že) uno­snog vra­p­ca u ru­ci, a ne vi­so­ko­mo­ral­nog usra­nog be­log go­lu­ba na gra­ni.