Nekako u ovo doba godine ne mogu, a da se ne setim filma „Marš na Drinu“ i razgovora vojnika iz artiljerijske baterije koje prati priča, negde na potezu Loznica-Valjevo. Ima tu čuvena scena u kojoj vojnik priča saborcima o njemu i njegovom bratu Proki, gde kaže: „Bre, kad pripeče zvezda oko Svetog Ilije, pa misliš izgore sve. Pa tek će jedne noći kiša. Lenja, plaha. Ko ova. A ja kažem mom Proki: ‘Proko... kiša, burazere.’ Pa iziđem napolje, pa postojim tamo, među šljivama, ono pada ko Bog da plače.....“

Danas je 110 godina od početka Prvog svetskog rata. Na današnji dan Austrougarska je poslala telegram Srbiji, kao objavu rata, koji je od originalne ideje da bude lokalni balkanski rat, za dominaciju Beča nad celim Balkanom, postao opšta klanica, koja je prenela ratni plamen u Afriku, Aziju i na Pacifik. Ideja Beča te 1914. je bila da porazom Srbije pripoji njenu teritoriju sebi i tako stvori osnov, za kreiranje trojedne carevine, u kojoj bi južnoslovenski korpus unutar nje, sa sedištem u Zagrebu, bio protivteža ugarskim pretenzijama. Međutim, na kraju 1918. došlo je do sloma i nestanka carevine i stvorena je trojedna država Južnih Slovena, kao samostalna država. Taj put je iza sebe ostavio više od milion srpskih glava, koje su odnele ratne borbe, tifus, glad, ratni zločini prema civilima, egzodus preko Albanije, okupacija Srbije i potom sukobi za definisanje granica nove države.

Onaj naš vojnik s početka priče, koji je ekranizovan u filmu Žike Mitrovića, tako je od 1914. do 1921. prešao, pod borbom, dugačak put od svog sela, preko Prokletija, Sredozemnog mora, pa sve do Alpa, da bi na kraju došao u svoje mesto staro, sa osmehom, kroz šljivike i livade, pun nade u konačni mir.

Samo dvadeset godina kasnije, njegov sin i on će krenuti ponovo u borbu, vrlo moguće na različitim stranama srpskih podela, koje nas i danas prate, jedan u partizane i jedan u četnike. Sudbina će ih ponovo spojiti, negde oko Pranjana 1944. Tada će sin skupljati i dovoditi do Galovića Polja američke pilote, rasute po celoj Srbiji, nakon obaranja na putu sa izvršenja vazdušnih napada na strateške ciljeve širom Balkana, a otac će ih odvoditi do aviona koji su sletali na improvizovani aerodrom. To će biti ono što ćemo tek decenijama kasnije čuti da se zvalo operacija „Halijard“ i za šta je pod šifrom „državna tajna“ odlikovan general Dragoljub Draža Mihailović od strane predsednika Trumana.

Nakon rata, sin će nastaviti svoj život u novoj komunističkoj državi šestojednih Južnih Slovena, odgajiće svog sina i unuka, koji će onda otići u jedan od nekih novih ratova od 1991. do 1999, kada će se ta šestojedna država raspasti na šest novih država i jedan protektorat međunarodne zajednice.

Dvadeset godina nakon raspada te države rodiće se još sinova, a onda će se drastično promeniti geostrateški odnosi u Evropi i počeće rat u Ukrajini.

Dalje je na nama. Samo mi sami možemo da definišemo sudbinu svojih sinova, ali naravno i ćerki.

Nikada nije bilo samo pitanje sinova, jer bez ćerki nema ni sinova. Ovo je pitanje naše dece, generalno. Svet današnjice, ma koliko ga definišu uspon veštačke inteligencije i digitalna stvarnost, je svet ljudskog roda, koji se kroz istoriju pokazao surov. U Rimu postoji Trajanov stub, koji je podignut u slavu rimskog osvajanja Dakije (današnje Rumunije). Taj stub je u stvari spomenik koji glorifikuje genocid, koji je počinila jedna napredna i tehnološki razvijena imperija nad jednim narodom na Balkanu Dačanima.

Neki ljudi kažu istorija se ponavlja, neki kažu ona nikada ne prestaje ona teče. Od naše sadašnje generacije zavisi isključivo u kom pravcu će ići tok naše istorije. Velike i tehnološki razvijene imperije se uvek vraćaju na Balkan, nekada kao rimski legionari, nekada kao piloti američkog vazduhoplovstva. Naš odnos prema velikim imperijama će definisati i našu sudbinu i tok istorije.

Stefan Nemanja je tako dobio nemačkog Barbarosu 1189. i odlučio je da ga napoji, nahrani i opremi njegove vitezove na proputovanju kroz Srbiju u sveti rat. Nemanja je ovim gestom spasao Srbiju i od tada je ona nekoliko generacija bila u usponu sve do 1389. Da se suprotstavio, verovatno ne bi preživeo, ni on ni njegovi sinovi, i tok istorije Srbije bi bio kompletno drugačiji.

U poslednjih 110 godina su generacije pre nas donosile odluke koje su nas koštale milione glava (muškaraca, žena i dece). Siguran sam da je naša generacija iz svega izvukla pouku i da ćemo kroz sadašnju geopolitičku buru proći po uzoru na Nemanju, ali i Miloša Obrenovića. Da ćemo sačuvati sebe i svoje dostojanstvo i stvoriti temelj za sledeće generacije, da grade i izgrade. Da nećemo biti zidari koji odbaciše kamen ugaoni.