Živ nisam da sačekam izlazak iz štampe nacionalne čitanke, da odjurim do knjižare i pod starost kupim nacionalni udžbenik za prvi razred osnovne škole. Ne znam - mada mogu pretpostaviti - kojoj li je to majci nacionalne invencije palo na um da kod dece uzrasta sedam godina „razvija svest i osećanje pripadnosti Republici Srbiji, poštovanje i negovanje srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina na prostoru Republike Srbije, razvijanja interkulturalnosti, poštovanja i očuvanja nacionalne i svetske kulturne baštine“.

Tako nešto nije padalo na pamet ni majkama srpske komunističke invencije, od kojih su neke, kad je kucnuo čas, promenile pol i postale očevi srpske nacije. Koliko se sećam - davno je to bilo - u prvom razredu smo dobijali pionirske marame, rečeno nam je da smo Titovi pioniri i to je bilo to. Indoktrinacija je ostavljana za kasnije razrede.

S dobrom razlogom. Deca u uzrastu od sedam godina - makar bili i vunderkindi - naprosto nisu u stanju da razumeju nijedan od koncepata u koji bi čitankonaručioci i čitankopisci hteli da ih upute.

Veliko je pitanje koliko su i čitankonaručioci, a pogotovo čitankopisci u stanju da razumeju koncepte „nacije i svesti o osećanju pripadnosti Republici Srbiji“. Pogotovo je veliko pitanje koliko su čitankopisci - nagađam da su to neki od mojih usual suspectsa - kompetentni da đake prvake podučavaju „poštovanju i negovanju srpskog jezika“. Ti dilberi naprosto pojma nemaju o srpskom jeziku, a neznanje (i nepismenost) prikrivaju tako što i tamo gde treba i tamo gde ne treba napišu imenicu „Srbija“ ili pridev „srpski“, pa im se gleda kroz prste.

Bilo bi poštenije - i stvari bi bile jasnije - da je nacionalna čitanka naslovljena nacionalistička čitanka, jer će to u suštini i biti, mada će džaba krečiti, jer je srbifikacija svih nauka, umetnosti i školskih predmeta odavno završena, još za Koštuničinog i JexS-ovog vakta. Poslednja je pala geologija (slučaj litijum). Ni matematika neće još dugo.

Drugačije, međutim, čitanke ne može ni biti. To je tome zato što od osnivanja pa do današnjeg dana „u Srbiji nije razvijen nijedan drugi kulturni model osim nacionalističkog“, kako je to - u dubokoj starosti, nekoliko meseci pred smrt - dokonao Slobodan Jovanović, koji je tokom celog dugog života duvao u nacionalističku tikvu, ali je bar - što uopšte nije malo - značajno doprineo bogatstvu i izražajnosti srpskog jezika.

Mi spadamo u grupu tzv. zakasnelih nacija. Nismo tu usamljeni. Mnogi od vas će se iznenaditi kad čuju da su i Italijani i Nemci takođe zakasnele nacije, da su praktično naši vršnjaci. Ali Nemci i Italijani su imali u pričuvi i druge kulturne modele, pa su - kad su dvaput-triput dobili po pičci - nacinalistički model zamenili nekim probitačnijima. Mi - ne. Zato što mi možemo ono što ne možemo i zato ne možemo ono što možemo.