To nije politika, stvar pripadanja opoziciji ili vlasti, to je pitanje ljudskosti: da li si čovek, ili nisi.

Spirala Kurtijevog nasilja nad Srbima na KiM sve je uža - sve brže jedan oblik pritiska smenjuje drugi: nedavno su bile vozačke dozvole, sada institucije srpske države, a pitanje je dana kada će im biti uskraćena prava na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. A kako mi na to reagujemo?

Šta kažu oni koji su poslednjih godina branili i vijetnamske radnike, i ruske i beloruske disidente, Ukrajince i (mnogo stidljivije, doduše) Palestince?

Jesu li se oglasili zaštitnici svih 50 stanovnika Gornjih Nedeljica i njihovog prava da i dalje žive u kućama koje su svojevoljno prodali multinacionalnoj kompaniji za čvrstu valutu?

Ćute!

Ne mislimo ovde na glumice koje su se pod stare dane odale aktivizmu, ni na mlade koji su u demonstriranju pronašli cilj svog postojanja, na obuzete i oduzete pojedince koji defiluju našom javnom scenom živeći svojih pet minuta slave - neka ih u njihovim filmovima i snovima, od njihove podrške nikome nije i ne može da bude bolje.

Ali lideri opozicionih partija nemaju pravo da ćute!

Učešće na izborima za upravljanje državom, njihove pretenzije na najodgovornije položaje u zemlji i - ne najmanje važno - ulazak u Narodnu skupštinu obavezuju ih na javnu osudu terora kojem su izloženi Srbi na Kosovu i Metohiji.

A oni ćute!

Umesto glasnog protesta, diskretno likuju jer veruju da im se ukazala prilika da još jednom - po ko zna koji put: „ovog puta ubitačno“ - napadnu Aleksandra Vučića.

Sve što oni o zbivanjima na KiM imaju da kažu to je da je „kriv Vučić“. Za šta?

I pre Vučićeve vlasti, i poslednjih 12 godina Srbija je u borbi za KiM na protivničkoj strani imala albanske nacionaliste i gotovo celu međunarodnu zajednicu.

Bio je u Srbiji na vlasti jedan što je zbog Kosova i Metohije zaratio s NATO, i znamo kako je bilo. Kad danas srpska opozicija kaže da je „kriv Vučić“, zašto ne objasni njegovu krivicu? Je li kriv što ne zarati? Šta bi oni uradili? I šta sada treba raditi?

Niste svih ovih godina mogli da čujete stav srpske opozicije o Kosovu i Metohiji, osim uopštenih fraza i kritike Aleksandra Vučića - i kad je naređivao povišenu borbenu gotovost u vojsci i kad je išao na pregovore.

Ali nije to tema ovog teksta, ni planovi vlasti ni predlozi opozicije. Rekli smo na početku, ovde je reč o ljudskosti. O onome o čemu peva, i plače, Njegoš:

„Vražja sila odsvud oklopila;

da je igđe brata u svijetu

da požali, ka da bi pomoga.“

Zašto niko od lidera opozicije koja se smatra srpskom ne pokazuje ni mrvicu saosećanja sa stradanjem Srba na KiM, i zašto niko ne osudi onoga koji svojom politikom etničkog čišćenja ta stradanja izaziva? Zašto ne čujemo grubu reč na račun Aljbina Kurtija?

Dragan Đilas, Marinika Tepić, Miki Aleksić, Zdravko Ponoš, Radomir Lazović, pa i onaj Ćuta... godinama se ne skidaju sa Šolakovih ekrana komentarišući sve i svašta. Zašto sada ne dignu svoj glas protiv politike Aljbina Kurtija na Kosovu i Metohiji?

Lako im je da budu političari i da smatraju i osuđuju, uču i buču... od izbora do izbora.

Ali biti čovek je mnogo teže.

To ili jesi, ili nisi.

U ovakvim situacijama nema laganja... N. N.