Okreće li Amerika leđa Kurtiju?

Opasno je uverenje da za Sjedinjene Američke Države postoje večni prijatelji i neprijatelji. Postoje samo večni interesi, kako je to svojevremeno definisao britanski premijer Vinston Čerčil. Nekada je Vijetnam važio za simbol prkosa američkoj spoljnoj politici u Indopacifiku, a danas je ta zemlja od skoro 100 miliona stanovnika jedan od stubova američke politike opkoljavanja Kine i zauzdavanja njenog političkog i ekonomskog širenja. U vreme Iračko-iranskog rata (1980-1988) Irak je uživao podršku Stejt departmenta, a samo dve godine kasnije u Zalivskom ratu (1990) SAD su zaštitile Kuvajt od Iraka, a dobro nam je poznato kako su se odnosi između zvaničnog Vašingtona i Bagdada odvijali nakon Drugog zalivskog rata 2003. godine. Venecuela je danas uz Kubu najveći izazivač američkih interesa na prostoru Latinske Amerike, a do pre samo tri decenije važila je za velikog i važnog američkog saveznika koju je 1961. godine lično posetio predsednik Džon Kenedi.

Spekuliše se da je i Vilijam Berns, šef američke obaveštajne službe CIA, tokom svoje nedavne posete Kurtiju jasno poručio istom da nema podršku Amerike za svoje jednostrane akcije. Ne može se reći da je slučajnost to da imamo ovako oštre izjave trojice važnih američkih zvaničnika u približno isto vreme. Posebno iritantnim čini se Kurtijevo direktno mešanje u unutrašnja pitanja SAD, odnosno njene predsedničke izbore, gde je isti pružio nedvosmislenu podršku demokratskoj kandidatkinji Kamali Haris.

Njemu je, međutim, jasno da, ukoliko se Donald Tramp i republikanci vrate na vlast, a Ričard Grenel zauzme važno mesto u Stejt departmentu, njegovom divljačkom i beskrupuloznom ponašanju na severu Kosmeta dolazi kraj.
Ovde je, smatram, važno istaći još jednu bitnu stvar, a to je da se posle dugo vremena pogledi Srbije i SAD na dešavanja u našem regionu podudaraju u određenoj meri. Naime, Amerikancima je očito važno da na našim prostorima održe status kvo, odnosno da ne dođe ni do kakvih oružanih sukoba, s obzirom na činjenicu da su oni prezauzeti dešavanjima u Ukrajini i na Bliskom istoku, da i dalje moraju da budnim okom posmatraju dešavanja na Tajvanu, te da u ovom trenutku nemaju ni vremena ni želje da se sada podrobnije bave našim regionom. S druge strane, za Srbiju status kvo nije idealno rešenje, ali nije ni poražavajuće, s obzirom na to da ono znači nastavak dijaloga sa tzv. zvaničnom Prištinom (ali ne i priznanje nezavisnosti tzv. Kosova) i opstanak Republike Srpske (ali ne i povratak njenih punih nadležnosti). Bez obzira na ishode predstojećih američkih predsedničkih izbora, fokus naše spoljnopolitičke pažnje mora biti usmeren ka iskorišćavanju prilike da, zajedno sa Amerikancima, izbacimo ekstremistu kakav je Kurti iz političke igre, te pokušamo da rešavanje krize na Kosmetu nastavimo putem mirnih pregovora.