Poslednjih dana se zahuktala rasprava o iskopavanju Tita iz Kuće cveća i podizanja spomenika Draži na Terazijama.
Za dve nedelje je 80 godina od oslobođenja Beograda, koje neki naši intelektualci čak nazivaju okupacijom. Da li treba da iz ideoloških razloga odbacimo nasleđe na naše učešće u pobedi nad najvećim zlom u istoriji, učešće koje je svetski poznato i priznato? Partizanska vojska je završila rat kao najveći pokret otpora u Evropi, a drugi na svetu, posle kineskog.
Većina partizana su bili Srbi. Kineza je nešto više nego Srba. Jedan od načina na koji se omalovažava uspeh partizanske vojske je, navodno, tačna činjenica da je njihov uspeh u potpunosti omogućio prodor Crvene armije. Taj pristup se lako može opovrgnuti sa dve druge činjenice. Prva je lokalna. Dve trećine Jugoslavije su oslobodili partizani, bez Crvene armije. Druga je globalna.
Niko ne kaže da su Britancima i Amerikancima pobedu takođe doneli crvenoarmejci. U svim borbama zapadnih saveznika posle Dana D je ubijeno, ranjeno ili nestalo 300.000 do 500.000 nemačkih vojnika. U isto vreme, samo u borbama Crvene armije za dva grada je stradalo skoro pola miliona boraca sila Osovine. To su bitke za Budimpeštu i Berlin. Oko Budimpešte je stradalo do 137.000 nemačkih i mađarskih vojnika.
U bici za Berlin je ubijeno 100.000 Nemaca i ranjeno preko 200.000. Nisam pominjao Kursk, Staljingrad, Lenjingrad i Moskvu. Drugi pravac omalovažavanja našeg učešća u pobedi saveznika je navodno mali broj poginulih okupatora. Što je takođe iskrivljavanje šire slike. Prvo, broj stradalih Nemaca raste na više desetina hiljada u poslednjoj godini rata. Drugo, Nemci nigde u okupiranoj Evrope nisu primenjivali takve odmazde. Svi znamo za kvotu od 100 Srba za svakog poginulog Nemca. Bilo je i drugih mera.
Na Kozari su Nemci, nezadovoljni preteranom partizanskom aktivnošću, dozvolili ustašama da istrebe celokupno stanovništvo tog kraja. Uostalom, važno je napomenuti da se nijedan Srbin nije borio protiv saveznika. Dok su, na primer, vojnici višijevske Francuske ubili stotine savezničkih vojnika tokom borbi u severnoj Africi. O SS divizijama iz redova skoro svih naroda okupirane Evrope da i ne govorimo. Odbacivanje svakog dobra kod partizana ide dalje od rehabilitacije četnika. Ravnogorci centralne Srbije su nesumnjivo bili pokret otpora. Mnogi Srbi danas smatraju da je Nedić nepriznati heroj Drugog svetskog rata jer je spasavao Srbe.
Istovremeno, maršal Peten ne samo da je spasavao Francuze već je uspeo da spase i većinu Jevreja, francuskih državljana. U Francuskoj su većina stradalih Jevreja bile izbeglice iz drugih zemalja. Francuzima pak ne pada napamet da Petena proglašavaju za „francusku majku“.
Francuski primer je dobar i za odnos prema „crvenom teroru“. Zapitajmo se da li bi Francuzi odbacili svoj najveći praznik, 14. jul, početak revolucije, zbog nečuvenog i nepravednog revolucionarnog terora u kasnijim danima?
VUČIĆ NA SVEČANOSTI POVODOM OBELEŽAVANJA 30 GODINA SAVEZA VOJVOĐANSKIH MAĐARA: Danas nemamo veće prijatelje! Srbija je druga najbrže rastuća ekonomija