I mini-serijalu „Politički memoari mladog majmuna“, koji će počev od sutra biti objavljivan u povremenim nastavcima.
Evociraću uspomene na opozicionu scenu iz perioda 1990-2000, na pucanja opozicionih „trpila“, dugogodišnjeg pucanja qwrza vlastima zbog pucanja opozicionog trpila i - konačno - na pucanje opštenarodnog trpila u vreme kad je trebalo strpila (strpljenja) da se državno ustrojstvo Srbije preudesi i da se trpilo konačno atrofira zbog neupotrebe.
To ide u sutrašnjem broju. Našu današnju kolumnu ćemo posvetiti aktuelnom pucanju trpila. Uglavnom studentskog. Studentski protesti su, kako rekoh, autentični, a studenti su socijalna grupa krajnje nepodesna za hendlovanje tradicionalnom srpskom metodom pacifikovanja - pod mač, bato. Pokušalo se nešto sa insinuacijama o plaćeništvu - koje uvek pale kod slabo plaćenih delova populacije - ali se od dubare odustalo nakon što je nekoliko hiljada vrabaca pomrlo od smeha.
Stvar stoji ovako: kakav god da bio režim, ne može si - ne bar ne na evrospkom tlu, i bar ne još uvek - priušti da hapsi tri socijalne grupe: studente, radnike i popove. Tu se mora taktički popuštati. Moraju se praviti određeni ustupci od strane vlasti. Od strane opozicije bi valjalo očekivati da ne očekuju previše od studenata, koji - za razliku od kolega iz ‘68. i grupa građana koja u studentima vidi onu neočekivanu silu - ne žele nemoguće, mada ga - i ipak su i oni i studenti i Srbi - žele odmah.
Avaj, seljački maksimalizam preko tuđe grbače je prvi zli usud Srbije (svih vremena i boja). Drugi zli usud je prezir prema ostvarenim i mogućim ciljevima - npr. održavanju pruga, mostova i građevinskih objekata - i neprestana težnja ka nemogućim poduhvatima, npr. proširenju granica Srbije do linije Karlovac, Karlobag... Znate dalje... Bez para za benzin do Vukovara.
Nije da nema i takvih glasova, ali malo ko u nevučićevskom delu srpske populacije uopšte pomišlja da bi demontaža debelih, višedecenijskih - ni vekovnih nije preterano reči - arheoloških naslaga drljavosti, laganja i mašćenja, „zakona za protivnici“, vladavine jačeg umesto zakona i mnogih drugih manjkavosti - morao biti dug proces, a ne (ako može) dvodnevna akcija strmopizda.
Osnovni problem Srbije nije pucanje trpila, nego nepostojanje strpila, tj. strpljenja, neophodnog za bilo koji ozbiljan posao. (Zasad nepostojeće) strpilo, ma koliko to sama reč insinuirala, ne podrazumeva pasivnost i beskonačnost trpljenja. Naprotiv. Strpljivi rad podrazumeva neprestanu aktivnost i neprestane političke pritiske, a ne neurotične reakcije od jedne do druge velike nesreće, između kojih se puknuto trpilo zaleči i ponovo zavlada letargija.
A sad čujte i počujte. Ako uređenost, ustavnost i zakonitost ikada zavladaju u Srbiji, tome će moći da se zahvali isključivo zakonima prirode koji podnose haos do izvesne granice, posle koje priroda preuzima stvar u svoje ruke i dovodi stvari u kakav-takav red. Ako se to ikada dogodi - a ne bih se kladio na to - to će se dogoditi protivno volji i vlasti i opozicije.
![[object Object]](/img/reactions/reaction-happy.png)
![[object Object]](/img/reactions/reaction-like.png)
Još nema komentara – sjajna prilika da pokreneš raspravu!