Ako su se uniforme Vojske Srbije - koja je više od sto godina nastupala pod drugim imenima i pod drugim barjacima - s vremenom demilitarizovale, to se ne može reći za pozamašan deo srbskog naroda koji se veoma militarizovao i koji drži do vojnih modnih trendova.
Mi smo valjda jedini narod u kome je vojna uniforma postala narodna nošnja. Famozna, naime, srpska narodna nošnja, tj. šajkača, anterija, brič pantalone i opanci - koja se, doduše, može videti još samo na nastupima KUD-ova, SNS-ovim tarndivalovima i na Saborima trubača u Guči - nije ništa drugo do civilna verzija uniforme drevne Vojske Srbije.
Možda se pitate kako su to opanci bili deo vojne opreme. Evo kako, što reko Blic. U Kraljevini Srbiji vojnici su sve do pred kraj XIX veka „dužili“ samo šajkaču, anteriju i pantalone, opanke su morali poneti od kuće.
Razlog zbog kojeg su Srbi jako dugo vremena rado išli u vojnike i voleli vojsku i uniforme, osim patriotskih, imao je i materijalnu dimenziju. Naprosto, mnogo drevnih srbskih mladića je u svakom pogledu bolje živelo - i mnogo se bolje hranilo i odevalo - tokom služenja vojnog roka nego „u civilstvu“, kod kuće.
Ako mislite da kenjam, reči ću vam da ja još u vreme kad je moja neznatnost služila vojni rok - dakle, školske vojne godine 75/76 - za popriličan broj vojnika iz pasivnih krajeva vojni rok bio je neka vrsta produženog godišnjeg odmora na egzotičnoj turističkoj destinaciji.
Opet će mnogi zapasti u „nevericu“. Ali tome je tako bilo zato što su za napred pomenute momke tegobe vojničkog života i vojni dril bili mindžin dim u odnosu na tegobe (i uslove) života i težinu poslova koje su radili u civilstvu. Plus besplatno odelo (uniforma), plus čist krevet, plus četiri obroka dnevno, pa čak i platica, za koju se, ako se dobro sećam, mogao kupiti boks boljih cigara i dva-tri piva.
U međuvremenu su se životni uslovi svih slojeva stanovništva donekle popravili, stvar sa odećom je uznapredovala, ali je popularnost paravojnog outfita i dalje in, a zvanična Srbija na to rado gleda, iako bi je istorija, ako bi se malčice udubila, mogla poučiti da joj je se paravojnost prečesto obijala o glavu, počev od 1903, preko balkanskih ratova i ratova iz devedesetih, zaključno (zasad) sa 2003.
Ulice srbskih varoši - uključujući i prestonu megakasabu - prepune su poluvojno i paravojno odevenih persona dramatis, i to je, da kažemo na domaćem terenu OK, odavno je deo folklora. Problemi nastaju kad poluvojno/paravojno odeveni dilberi - uzdajući se u refren „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ - tako poluvojno odeveni potegnu u - recimo Hrvatsku.
Kao što je onomad učinio neki dilber koji je potegao na božićne saturnalije čak na zapadnu srpsku paragranicu, u Ogulin, sa šajkačom i zaparađenom kokardom. Naravno, momentalno je redarstveno savatan, „procesuiran“ i odrapljena mu je kazna od 1.600 evra. To je, naravno, bio povod da Politika i Novosti zakukaju nad nepravdom i maltretiranjem Srba, kao da pre nekoliko dana nisu - u izubrećenosti - izmaltretirali dvojicu Srba objavljivanjem njihovih hrvatskih pasoša.
Još nema komentara – sjajna prilika da pokreneš raspravu!