Oto fon Bizmark, ujedinitelj Nemačke koji je završio kao bojni brod - za razliku od svog starijeg savremenika, kneza Miloša, koji je završio najpre kao kisela voda, potom kao auto-put - ostao je, između mnoštva ostalog, upamćen kao autor najpreciznije definicije politike „ikada“: „Politika je veština mogućeg.“
Jedan drugi, znatno mlađi Nemac, Osvald Špengler, ostao je mnogo manje upamćen po rečenici koja je, da je bilo pameti, trebalo da ostane mnogo upamćenija. Ta rečenica - zaobilazno povezana s politikom - glasi: „Svet mišljenja i ideja prestaće na granici na kojoj počinje svet činjenica.“
Jedan treći, mnogo mlađi i od Miloša i Bizmraka - mada već omatoreli Srbin - tj. moja neznatnost - ostaće dibidus nezapamćen po rečenici koju upravo zapisuje. Evo je: „Tamo gde počinju tupoumnost i zadrtost, mišljenje se pretvara u fantaziranje, a politika u veštinu nemogućeg.“
Pretpostavljam da ste dokonali da se ono „tamo“ odnosi na Srbiju. Ako ste tako dokonali, niste pogrešili.
Iz napred rečenog nipošto ne treba zaključiti da je mišljenje nevažno u politici. Naprotiv. Od presudne je važnosti u procesu analize i sinteze činjeničnih stanja i refleksija na temu šta se može, a šta se ne može uraditi s činjenicama. Tu mišljenje prestaje i stvar nadalje u svoje ruke preuzima delovanje.
Kada su Protoćosiću, Iliji Garašaninu, u prestonici jedne (i danas bratske) „pravoslavne“ zemlje napisali Načertanije, onovremena politička elita je u brzopletom mišljenju očas posla stigla na granice Dušanovog carstvija, pa i dalje, i momentalno je počela da deluje, tj. da juriša na te granice, ali budući da prethodno nije u mislima razgraničila moguće od nemogućeg, brzo je prdnula u čabar i tako - kao u onom vicu o Muji i Hasi - sedam-osam puta. I još prducka.
Tako smo mic po mic stigli i do Visokog Carstvija u kome su se na kamaru sakupile sve posledice stoosamdesetogodišnjeg delovanja, bolje reći srljanja, bez prethodnog promišljanja i razlučivanja mogućeg od nemogućeg. Došlo se do toga da je sada, osim pukog preživljavanja, maltene sve nemoguće. To stvara napetost, a iz napetosti nastaje jedna vrlo lošu atmosfera nalik na seosku benzinsku pumpu po kojoj dilkoši bacaju petarde.
Stvar komplikuje Visoka Opozicija koja em pogrešno misli, em uopšte ne deluje, a ako u retkim prilikama pokuša da deluje, onda deluje tako da je bolje da ne deluje. Sve je to tesno povezano - u stvari uslovljeno - zadrtošću u pogrešnom opozicionom mišljenju da je za sve, maltene dvestogodišnje, pizdarije krivo isključivo Visoko Mesto.
Sve se to promenilo - naravno u granicama naših skromnih mogućnosti promene bilo čega nabolje - pojavom studentskih gibanja. Studentarija je shvatila ono što sam opoziciji, dok sam je shvatao iole ozbiljno, savetovao da shvati: „Da problem nije u onom što (i ko) se vidi, nego u načinu na koji se (i kako) gleda.“ Bilo bi dobro, bar koliko je malo verovatno, da i Visoko Mesto, kod koga su i visak i mistrija, promeni način na koji gleda studentariju, kao što je ona promenila način na koji gleda njega.
· Reaguj