Dodik ne samo da ne želi da prihvati sudsku presudu već je i Narodna skupština Republike Srpske, u kojoj njegov SNSD ima većinu, ekspresno usvojila zakone kojima se zabranjuje rad Suda i Tužilaštva Bosne i Hercegovine, kao i Agencije za istrage i zaštitu, poznatije kao SIPA. Nema nikakve sumnje da su takvi potezi vlasti Republike Srpske legalni i legitimni, jer postojanje i rad prethodno navedenih institucija nisu predviđeni Dejtonskim mirovnim sporazumom, odnosno njegovim Aneksom 4, koji je zapravo Ustav Bosne i Hercegovine.
Zapaljiva retorika dolazi iz političkih krugova u Sarajevu i kreće se od pretnji hapšenjem Dodika pa sve do vraćanja na tzv. Ustav Republike Bosne i Hercegovine donet nakon nezakonitog referenduma o nezavisnosti te jugoslovenske republike 1992. godine, što bi implicitno značilo ukidanje Republike Srpske i centralizaciju i unitarizaciju države u celini.
Nema nikakve sumnje da je politička, a time i bezbednosna atmosfera u Bosni i Hercegovini dostigla tačku usijanja. Dodik se već 15 godina grčevito bori da sačuva postojeće nadležnosti Republike Srpske, koje joj nisu nepravedno oduzete, ali se i zalaže za povratak onih koje to jesu, njih čak 83. S druge strane, bošnjački političari zajedno s delom međunarodne zajednice rade na institucionalnoj razgradnji Republike Srpske i prokazivanju iste kao tzv. genocidne tvorevine, a sve s ciljem unitarizacije i centralizacije Bosne i Hercegovine kako bi uspostavili navodnu građansku državu. To bi u praksi za srpski narod značilo da bi bio, usled bošnjačke demografske većine, preglasavan i da bi mu se birali narodni predstavnici iz redova Bošnjaka, baš kao što se to već godinama unazad dešava Hrvatima u Federaciji Bosne i Hercegovine. Hrvati, s druge strane, oprezno i odmereno posmatraju poslednja dešavanja, naginjući čak interesima političkog Sarajeva uprkos tome što su nekoliko godina unazad Dodik i Dragan Čović, lider HDZ BiH, neretko zajedničkim snagama nastupali protiv istog. Republika Srpska i njene institucije, kako stvari trenutno stoje, jedinu otvorenu i nedvosmislenu podršku dobijaju od Srbije, odnosno predsednika Aleksandra Vučića i premijera Miloša Vučevića.
Ponovo će, kao i mnogo puta kroz istoriju Balkana, odlučujuću prevagu imati interesi velikih sila. Kina jeste osudila izbor Kristijana Šmita kao visokog predstavnika i dala podršku dejtonskom modelu Bosne i Hercegovine, ali je daleko od toga da svoj rastući ekonomski uticaj u regionu projektuje i na političku i bezbednosnu sferu. Rusija, s druge strane, jeste jedna od zemalja garanata Dejtonskog sporazuma, ima odlične odnose i s Dodikom lično i s Republikom Srpskom u celini, ali je i dalje zauzeta i opterećena sukobom u Ukrajini čiji kraj se još uvek ne nazire. Uprkos Dodikovoj nedvosmislenoj podršci Donaldu Trampu uoči i nakon američkih predsedničkih izbora, kao i poseti nekadašnjeg njujorškog gradonačelnika Rudija Đulijanija Banjaluci, Sjedinjene Američke Države očigledno ne nameravaju da menjaju svoj stav prema Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj. Štaviše, novoizabrani ministar spoljnih poslova SAD Marko Rubio izjavio je da delovanje Dodika podriva državne institucije, a potom i da SAD neće dozvoliti raspad Bosne i Hercegovine. Britanski uticaj svakako ne treba zanemariti, kao ni nemački, gde u oba slučaja imamo nedvosmislenu podršku tzv. probosanskoj, a zapravo bošnjačkoj unitarističkoj politici. Treba napomenuti i da je generalni sekretar NATO Mark Rute nedavno boravio u zvaničnoj poseti Sarajevu.
Zaključno, i najboljim poznavaocima političkih prilika u Bosni i Hercegovini teško je predvideti rasplet tamošnjih aktuelnih događaja. Čini se da međunarodni faktor, pre svih kolektivni Zapad, neće dozvoliti raspad Bosne i Hercegovine, ali ni da neće ugrožavati opstanak Republike Srpske kao entiteta, te da će, s obzirom na sve komplikovanije odnose između zvaničnog Vašingtona i vodećih zemalja Evropske unije, kao i ratove u Ukrajini i na Bliskom istoku koji i dalje bukte, raditi na pacifikaciji prilika u Bosni i Hercegovini i na Balkanu u celini.
