Poslednji ples srpske opozicije
Koncepcijski gledano, ideja prelazne vlade podrazumeva samoponištavanje vladajuće većine kao političkog demokratskog načela zasnovanog na Ustavu Republike Srbije i političkoj praksi legalnih i legitimnih izbora. Takvo opoziciono očekivanje ne samo da nije zasnovano na valjanom pravno-političkom rezonu nego protivreči i porukama koje svaki dan čujemo od opozicionih lidera i njihove „medijske konjice“. Naime, opozicionari raznih boja vatreno se zalažu politiku osvete prema SNS, provladinim medijima i ponekim koalicionim partnerima. U svetlu opozicione „tolerancije“, ideja o prelaznoj vladi izgleda kao dobrovoljni odlazak na vešala ili električnu stolicu.
Ideja o prelaznoj vladi protivreči političkom iskustvu našeg višepartijskog sistema razvijanog poslednje tri i po decenije. Jedini slučaj prelazne vlade u modernoj političkoj istoriji Srbije zabeležen je nakon petooktobarskih promena 2000. godine.Međutim, taj model nije rezultat sistemskog rešenja, već posledica specifičnih političkih okolnosti. Vlast Slobodana Miloševića je pala nakon izbora i masovnih protesta, a kako bi se obezbedila tranzicija i izbegli institucionalni nemiri, privremena vlada je bila prelazno rešenje do održavanja parlamentarnih izbora u decembru iste godine. Dakle, to nije bio presedan koji se može primeniti u današnjem kontekstu, već kompromis nastao u vanrednim okolnostima. Danas u Srbiji ne postoji politička kriza koja bi opravdala formiranje prelazne vlade.
Činjenica da deo opozicije nije zadovoljan izbornim rezultatima ne može biti razlog za vaninstitucionalne metode promene vlasti. Prelazna vlada nije demokratski standard u stabilnim državama - ona se uspostavlja samo u situacijama ekstremne nestabilnosti ili kada institucije ne mogu da funkcionišu u skladu sa zakonima. Opozicija se u poslednje vreme sve više oslanja na studentske proteste kao sredstvo ostvarivanja političkog pritiska, pokušavajući da kroz njih stvori percepciju duboke političke krize. Iako se olako pretpostavlja da su mladi pokretači i nosioci društvenih promena, otvoreno je pitanje spontaniteta studentskog protesta i njegove povezanosti sa idejom prelazne vlade.
Gromoglasno zalaganje parapolitičke organizacije Proglas, skrivenog koordinatora studentskih blokada, potvrđuje činjenicu da se trenutno u opozicionim redovima vodi borba za naklonost studenata. Za neke ostrašćene profesore blokadere prelazna vlada je legitimni peti zahtev studenata. Studenti su podeljeni, štaviše ubedljivo protiv opozicionih želja. Nametanje ideje o prelaznoj vladi nije lišeno ni značajne uloge medija pod kontrolom Dragana Šolaka (N1, Danas, Nova S). Ovi mediji promovišu narativ o „neizbežnoj promeni vlasti“, „deficitu njenog demokratskog legitimiteta i kapaciteta“, „izrazito represivnoj praksi postupanja režima“....
Umesto objektivnog i politički-socijalno odgovornog informisanja, ovi mediji crtaju sliku Srbije kao zemlje uronjene u politički haos „lične vlasti“ Aleksandra Vučića. U tom medijsko-političkom galimatijasu svesno je zanemarena činjenica da većina građana podržava stabilnost i ekonomski razvoj, tačnije politiku koju sprovodi i kojoj teži demokratski izabran predsednik Aleksandar Vučić. Danas u Srbiji postoje dva pola političke suprotnosti koji to ne treba to da budu - vlast i studentski protest. Opozicija je u političkom zapećku, bilo po rejtingu, bilo po političkim kapacitetima. Stoga ne čudi njena težnja da studentski bunt i građansko nezadovoljstvo idejom prelazne vlade pretvore u politički kapital. Teško to ide u realnostima političkog života, koji podrazumevaju jasne procedure dolaska na vlast i odlaska s nje.
U svetlu pomenutih okolnosti celokupna situacija liči na poslednji ples pojedinih političara, koji odbrojavaju poslednje korake pre završetka igre.
· Reaguj