Akcije svetskim poslovima, pogotovo one ekonomske, pogotovo same Amerike, padaju već godinama, što je novom-starom predsedniku Trampu bio znak da mora da menja pristup i mane se ratova svugde po svetu u ime viših demokratskih ideala, a pomalo i u ime resursa, i skoncentriše se na peglanje odnosa sa dva glavna strateška konkurenta, Rusijom i Kinom. Budući da je sasvim ispravno zaključio da ne može da se bori sa obe sile istovremeno, pogotovo ako su one u sve bližem savezu. Amerika bi još izašla na kraj sa Rusijom i Kinom pojedinačno, ali teško može izaći na kraj sa kombinacijom ruske (vojne) robusnosti i kineskog (ekonomskog) strpljenja, pa je Tramp odlučio da zaigra igru „obrnutog Kisindžera“ i pokuša da malčice oslabi ovaj istočni strateški savez tako što će napre odobrovoljiti Rusiju, pa da onda sa onim što ostane nakon te strateške deobe pokuša nečim da namiri i samu Kinu.
E sad, gomila zapadnih analitičara je skočila na Trampa upozoravajući ga da su Putin i Si pametni i da će ga zeznuti u ovoj geopolitičkoj trgovini, što implicira nepristojnu poruku da je on glup, defokusirajući suštinu problema. Teško da je bilo ko u ovoj geopolitičkoj igri glup, jer niko u njoj nije sam, te i Tramp, i Putin, i Si imaju oko sebe gomilu pametnih momaka koji su čitav život gledali u karte i studirali strategiju i koji otprilike znaju šta može njihova strana, a šta konkurentske. To što bi Tramp sada malo pregovarao s Putinom, a kasnije i sa Sijem, tek je zaključak tih pametnih momaka u Americi, vezanih uglavnom za vojsku, kao od pamtiveka (uz poštovanje svim ostalim) najpametniju stratešku silu, da je izgubljen strateški balans na Pacifiku i u Evropi, te se najpre treba posvetiti ovom drugom problemu koji je manji, da bi se rešio onaj prvi problem koji je veći i za Ameriku značajniji.
I eto otuda Trampovi, zasad samo telefonski, pregovori s Putinom, zasad eksplicitno samo o sudbini Ukrajine, iako su prilikom ovog drugog razgovora pomenute i druge teme, poput Bliskog istoka, bilateralnih i ekonomskih odnosa dve države i držanja zakopčanog nuklearnog šlica. Ovaj drugi razgovor dvojice predsednika je trajao skoro dva sata, duže od prethodnog, i na njemu je zvanično dogovoreno postepeno popuštanje prženja u Ukrajini preko moratorijuma na gađanja energetske infrastrukture i oživljavanja sporazuma o bezbednoj plovidbi Crnim morem u svrhu nesmetanog izvoza dobara. Stara Trampova metoda je da se preko ekonomskih sporazuma pokušavaju rešiti strateški problemi, što je negde moguće, ali negde i nije. O tome najbolje svedoči ponovo zapaljen Bliski istok, gde je opet krenulo puškaranje i gde zasad nema ništa od Trampove vizije Gaze kao istočnog Monaka.
Mnogo je spekulacija o tome o čemu su sve pričali Putin i Tramp i što je sve prećutano iz tog razgovora medijima. Ako je nešto prećutano, onda s dobrim razlogom i treba da ostane u tišini, ali je krajnje jednostavan parametar shodno kojem se može proceniti koliko dobro idu dogovori dvojice predsednika. Ukoliko s telefona pređu na susrete licem u lice može se reći da im ide dobro, a ukoliko njihova interesima protkana „ljubav“ ostane samo preko žice, može se reći da neki točak šlajfuje. Jer ne kaže džaba naš dobri narod - daleko od očiju, daleko od srca.