Ne zato što ne može, već zato što ne želi. Odbacuje logiku „više sile“ i ostaje veran svojoj autentičnosti. To je već čin otpora, slobode, ali i strategije promene, ne samo lične već i promene društva.
Nadam se da me pratite, kao i da ste zainteresovali za nastavak priče, i to u danu u kome studenti i građani, bez Pikačua, idu na Informer, šta god taj pohod na privatni medij, makar i loš, značio. Odmah da kažem, očekujem pribranost okupljenih i odsustvo nasilja, iako u proteklim mesecima vidim da Gandi ne živi na ulicama Srbije, a naročito ga nema u medijima, pre svega upravo na Informeru i na društvenim mrežama gde su pretnje podjednako odomaćene, uvrede svakodnevne, a nekažnjivost caruje, dok je odgovornost duboko u REM fazi.
Pikaču je postao metafora građanske neposlušnosti, neko ko je sposoban za silu, ali je bira samo kad je nužno, i to u odbrani slabijih. Njegova električna energija, uvek zadržana do trenutka pravde, može se čitati kao snaga protesta, latentna, ali moćna. Pikaču ne govori mnogo, ali kad progovori „Pika!“, zna se tačno šta misli.
Tu se negde raskida veza građana i Pikačua, jer mi deluje da ta misao nije baš jasna, naročito ne na zborovima po Srbiji, koji već deluju groteskno, anahrono i bezidejno.
Vratimo se iz Ankare, u kojoj je policija upotrebila silu da bi demonstrante obuzdala, u našu Srbiju gde se sila ne upotrebljava, gde se bezbednost, i pored povećih izazova, ipak očuvala čak i 15. marta, koji je bio vrhunac studentskih i građanskih protesta. Moramo tu biti iskreni i zahvaliti se prisebnosti građana, a pre svega studentima koji će uskoro, 4. aprila, proslavljati Dan studenata. Posebno se moramo zahvaliti njihovim redarima, potom bajkerima, koji su im pomagali, ali i vojnim veteranima koji su se ranije hrabro borili za svoju zemlju, a danas se hrabro bore za bezbednost ljudi na ulicama.
Naravno, zahvalnost stoji i za policiju i Žandarmeriju koje su primereno reagovale i sprečile da na ulicama Beograda dođe do najgoreg, do prolivanja krvi, do ponavljanja istorije i dalekog 4. aprila 1936, kada je Žarko Marinović, mladi student izgubio život tokom studentskih protesta.
Gde su tihe institucije, bučne su ulice, to postaje pravilo, ali to nije znak da ulice moraju postati još bučnije, već da institucije moraju biti glasnije i jače. Slobodan Jovanović je davno rekao: „Jedan narod ne može da ima dobru politiku, ako nema karaktera.“ Taj karakter se ne gradi na izborima svake četiri godine ili svake godine, ako gledamo modernu Srbiju, već u svakodnevnim gestovima odnosa prema nepravdi, neodgovornosti i manipulaciji.
U Srbiji, protesti su često posmatrani kao trenutni ispad, a ne kao proces učenja. A zapravo su upravo to, prilika da društvo sazre, ne kroz nasilje, nego kroz odbijanje nasilja. Nenasilje nije znak slabosti, već snage da se politika ne prepusti instinktu, već razumu. Tako čitam i odluku naše države da protiv građana ne upotrebljava silu, kao i da kazni one koji su silu upotrebljavali, makar bili iz redova vladajuće stranke.
„Sloboda ne može da postoji bez građanske hrabrosti,“ pisao je Jovanović, jasno ukazujući da je odgovornost slobodnog pojedinca jednaka važnosti same slobode. U tom kontekstu, uloga medija postaje presudna. Kada mediji prestanu da informišu i počnu da uniformišu, protesti postaju jedino mesto autentične razmene poruka. Problem Srbije je što, kako sada stvari stoje, postoje dve uniforme, dve male vojske, duboko sukobljene, kao i veliki deo našeg društva koji ne želi uniformu, već slobode i prava.
Možda vam to zvuči romantičarski i zaneseno, ali se iz dana u dan pokazuje ta zrelost u našem narodu, na svim stranama. Ta zrelost se konačno pokazuje na izborima, kao jedinom načinu promene vlasti, i to je ono što moramo jasno ponavljati danas.
Ono što moramo videti je odgovornost i zrelost, kao i spremnost na dijalog, bilo da govorimo o najvišim državnim organima, parlamentu, bilo da govorimo o „drugoj“ strani, profesorima, dekanima i rektoru. U vremenu kada se traže novi simboli nenasilja i unutrašnje snage Srbije, možda Pikaču, neočekivano, nosi više filozofije promena nego što smo spremni da priznamo.
