Već u rano jutro prvog dana mojih prolećnih ferija neko mi je kroz Viber, moj prozor u svet, ubacio odlomak snimka i iz Kozačke skupštine, za koji sam - dok nisam dokonao o čemu se tu radi - pomislio da je prizor pičvajaza sa tribine nekog od beogradskih stadiona koji uživaju status „više od autonomije, manje od nezavisnosti“.
Bili su „prisutni“ svi elementi stadionskih „dešavanja“: baklje, dimne bombe, arlaukanja, gušanja, gurkanja, prepičkavanja itd. Videvši sve to, po zna koji puta sam došao u iskušenje da si polaskam da sam vidovit. A evo zašto, što reko Blic. Zato što sam pre nekoliko godina u jednoj futurističkoj bulevarskoj komendiji - igrala se neko vreme u Teatru Slavija - „predvideo“ da će se negde oko 2035. Kozačka skupština preseliti na stadion FK Crvena zvezda, na kome će navijači većinom glasova, glasnijom drekom ili ubedljivijom argumentacijom pesnica i pajsera - donosti „odluke od dalekosežnog značaja“. Kad ono međutim. Stadion se preselio u Skupštinu. I to deset godina pre prorečenog roka.
Čak ni najzagriženijim pristalicama stadionske - pardon, parlamentarne - opozicije nije bilo sasvim jasno šta su opozicionari hteli da postignu navijačkim alatkama. Ponoviću što sam stotinama puta rekao: s makijevelističke tačke gledišta - na koje u teoriji svi gledaju kao na smrdljiv sir, dočim ga u praksi svi koriste - politizovanim navijačkim alatkama - pa čak i žešćim - samo se neuspeh i uprd u čabar mogu zameriti. Smisao politike je jasan: ostvariti politički cilj. Glavni politički cilj je takođe kratak i jasan - uspentrati se na vlast i na vlasti ostati što duže, ako je ikako moguće - zauvek - ili (ako je pitanju opozicija) strmopizditi postojeću vlast.
Kako se bližio dan MI (Martovske Ide), situacija je iz dana u dan eskalirala, postajalo je sve napetije, intuicija mi je sve vreme došaptavala - a rđavo istorijsko iskustvo potkrepljivalo intuitivne slutnje - da će u subotu, 15. marta, izbiti težak pičvajz. Koji, srećom, nije izbio. Sve se završilo bez žrtava u ljudstvu i materijalu.
Veliko je pitanje da li je tu pomogla samo sreća ili se tu radi i o uticaju fenomena koji se u aeronautici zove „stall“. To vam je situacija kad avion izgubi uzgon, brzina mu spadne na nulu i postane neupravljiv. E, upravo se dogodilo srpskom društvu. I to dugo pre uspenija Visokog Carstvija Srbija je - zbog sijaseta razloga, od kojih sam neke pominjao u famoznom - postala neupravljiva, a srećna okolnost je to što ne može da se razbije o zemlju jer je već na zemlji.
Za mene lično glavni utisak s protestacija održanih na dan Martovskih ida bila je pojava - Porfirije bi rekao „projava“ - šmekerski obučenog Vojislava Koštunice, koji se sav iskliberen, sa zakašnjenjem od 22 godine, vratio na mesto zločina.
U mojoj optici rečeni fenomen je do te mere paranormalan da ću morati da mu posvetim celu jednu kolumnu, a možda i mini-serijal.
