U prvi mah - kad su slike ex prezidenta i ex premijera postale viralne u novinčinama i na društvenim mrežama - pomislio sam da je to prvi put da se narečeni džentlmen pojavljuje na nekom protestu. Zapravo na bilo kom skupu, osim onih kamernih i striktno stranačkih.
Onda sam osvežio pamćenje i setio se da sam Koštunicu lično video na jednom protestu i da sam čak sam stajao s njim u grupi, što je „ovekovečeno“ na jednoj crnobeloj fotografiji, snimljenoj na platou ispred Filozofskog prigodom jedne od bezbrojnih protestacija iz devedesetih. Ta fotografija je dostupna u broju časopisa Gradac posvećenom literaturi moje neznatnosti. Moj drug, urednik Gradca Branko Kukić valjda je hteo da mi „učini“, šta li. Ili možda da „učini“ Koštunici. Tko će znati.
Interesantna stvar: moja neznatnost s Koštunicom deli odijum prema svim masovnim skupovima (u mom slučaju brojnijim od četiri osobe). Koliko god, međutim, popreko gledao na masovne skupove, tokom devedesetih sam svojim prisustvom brojčano uveličavao maltene sve demonstracije i protestacije, zaključno s finalnom, onom od 5. oktobra.
U ondašnjim opozicionim strankama - tabloidna verzija tvrdi da je moja neznatnost bila član svih - (s dobrim razlogom) smatralo se da je nerealno očekivati neki naročit odziv građanstva i seljaštva ukoliko na ulicu ne izađu i vodeći i viđeniji ljudi opozicionih stranaka. Ja sam inače u govno politike ugazio - iliti, kako se pompeznije kaže, „politički se angažovao“ - upravo zato da bih dao doprinos stvaranju društva bez prvomajskih uranaka, dvadesetpetomajskih sletova, radnih akcija, zborova birača i ostalih kolektivističkih manifestacija koje su bile (i ostale) teška muka mom duhu.
To uopšte ne znači da sam načelno bio protiv demonstracija i protestacija i da sam kao Koštunica sanjao o dosadnoj državi. Daleko od toga. Ideal mi je bio (i ostao sanak pusti, kao i svi ideali) dinamična država, ali ne haotična država. Uostalom, najubistvenije su dosadne - često i u doslovnom smislu - upravo haotične države koje srljaju iz protesta u protest, među koje spada i Srbija.
Štrajkovi, demonstracije, protesti jedna su od bitnih odlika dinamičnih, demokratskih društava. Ali u takvim društvima ljudi stupaju u štajkove, izlaze na proteste i demonstracije zato da bi se pomoću meke protestne moći izborili za neki strukovni, društveni ili ekonomski interes ili - zašto ne - prisilili neku vladu na ostavku.
Kod nas to nije tako. Kod nas se demonstracije i protestacije upriličavaju da bi se okupljanjem što većeg broja ljudi - s najrazličitijim interesima - pokazalo ko ima veći qwrz i ko - sledstveno - treba da drži i nož i pogaču.
Nije to istorijska novost. Tako je - na osnovu veličine spolovila - moj omiljeni antički tirjanin Heliogabal delio državne funkcije. Onaj koji bi imao veći qwrz dobijao je višu dužnost. Naravno, niko se nije usuđivao da ima veći organ od Heliogabala, dok se neko na kraju nije usudio, ali to je druga priča. Čiji ćete nastavak čitati u sutrašnjem broju.
