Georgijeva sam visoko cenio kao britkog političkog novinara koji odlično misli analitički, koji dobro povezuje stvari, vrlo dobro vlada jezikom i jasno saopštava ono šta je naumio da kaže, što je u srpskom novindžiluku retkost. Još kad je jednom zgodom u nekom „Utisku nedelje“ - prvi, poslednji i jedini - ispreskakao Ljilju Smajlovićku, moje visoko mišljenje o njemu se vinulo do zvezdanih visina.
I dan-danas o Georgijevljevim političkim tekstovima imam vrlo visoko mišljenje, što se uopšte ne može reći za njegov vanstranački, uglavnom društvenomrežni, politički aktivizam, kome se odao otkako je potpao pod uticaj televizora koji uređuje, koji, opet, u društvu još dva-tri televizora neodustajno radi na strmopižđavanju Visokog Režima teleemisionim putem, tj. TV dnevnicima i kojekakvim pričaonicama.
Georgijevu je psihopolitički jako teško palo kad sam Famozno iz Danas preselio u Kurir i od tog dana naovamo - uprkos tome što se površno poznajemo i što sam mislio da smo „na vi“ - s vremena na vreme mi šalje „na ti“ komentare na pojedine napise u kojima diskretno insinuira da sam nekog/nešto izdao, i sve tako nešto i sve u sličnom stilu.
U tim povremenim SMS polemikama Georgijevu sam skretao pažnju na stvari koje je pre deset godina odlično znao, npr. na to da su televizori samo jedna trećina političkog posla i da će - koliko god informatičke tehnologije napredovale - ključna stvar u politici ostati hijerarhijska organizacija članstva i rad na terenu na pridobijanju simpatizerstva i glasaštva.
Sve u svemu, no Big Deal. SMS diskusije ex cathedra. Vazda sam za njih raspoložen. Međutim, prekjuče mi Georgijev kroz moj prozor u svet, Viber, ubaci sledeću poruku: „Na pravoj si strani:)“. Kojoj strani, čijoj stranu, to ni mukajet, ali je uz poruku, kao pojašnjenje, bio priložen skrinšot kolumne „Gospa iz Belanovice“. U kojoj - kako sam ponovnim iščitavanjem ustanovio - nisam bio ni na čijoj strani. Bile su to impresije o pojavi/projavi Koštunice na protestima i uobičajena smatranja na već izlizane pojavne oblike večnog vraćanja istog.
Ta me je poruka u psihološkom podsetila na drevne grafite iz beogradskih kafanskih nužnika, tipa: „Ovde sam jebo Gocu iz Batajnice.“ Nebitno što Goca nije bila jebana, bitno je da svi saznaju da ju je naguzio onaj koji se nije ni potpisao.
Georgijevu sam skrenuo pažnju da je u obostranom interesu da mi više ne šalje SMS dubare i da gleda svoja posla na vanstranačkoj „pravoj strani“. Mene što se tiče, ja ostajem po strani, jer stranke - ne strane - na čijoj „strani“ ne bih bio, nego bih bio član stranke, odavno više nema. Dugo sam mislio da je to velika šteta, odnedavno sve češće mislim da je nepostojanje takve izraz Božje pravde.