Takođe mu se mora priznati da opet za razliku od klasičnih političara ima petlju da uđe u rizične zone.
Upravo je ušao u rizičnu zonu prošlonedeljnim uvođenjem carina na uvoz robe u Ameriku iz 185 zemalja, kojima su tarife razrezane shodno izvoznoj stopi i trgovinskom deficitu koji prave Americi, ali i shodno geopolitičkom položaju, pa su (dojučerašnjim) saveznicima poput zemalja NATO ili samoj EU ipak razrezane manje carine nego onima koje Amerika posmatra kao geopolitičke takmace, poput Kine. To sve govori da Trampove carine nisu potpuno iracionalni potez, kako to tvrde oni koji žele da ga predstave kao nekog poludelog rimskog cara, ali se može reći da nisu ni pažljivo osmišljeni potez velikog mastermajnda, kako žele da ga predstave obožavaoci. Te obožavaoce iz posrnule američke radničke klase će ove tvrde carine nesumnjivo zadovoljiti. On zapravo problemima pristupa više taktički no strateški, pa se tako i ove njegove carine, osim što koriste za unutrašnju upotrebu, mogu shvatiti i kao poziv na pregovore prema spolja, jer je njegova stara metoda da najpre zapreti, pa potom snima reakcije na pretnju, pa se onda shodno tim reakcijama prilagođava dajući koncesije jačima, odnosno kredit blagonaklonosti slabijima. Stoga ove carine verovatno ne treba shvatiti kao konačnu uvoznu rentu, već kao polaznu tačku za pregovore u kojima Tramp želi da je u startu u prednosti, najpre zaoštravajući, pa zatim verovatno popuštajući tamo gde mora. O tome svedoči najnovija izjava o Kini, nekoliko dana nakon što ih je zasuo tvrdim carinama - da je spreman za dogovor o sudbini Tiktoka kako bi se pronašlo obostrano rešenje. Dakle, biće tu još silnih pregovora.
Tramp jeste ovim potezom zaigrao poker, ali on nije neki ludi pokeraš revolveraš, već je više pokeraš trgovac, te svet posmatra kao više kao biznismen, a manje kao geopolitičar, u čemu se krije specifična strategija da carine uvede i geopolitički najosetljivijim saveznicima, poput Tajvana ili EU, mareći više za trgovinu nego za geografiju. Ovo bi ga moglo dovesti u neugodnu poziciju da otvara frontove sa (dojučerašnjim) saveznicima i da uopšte otvori suviše frontova koje će onda biti problem pozatvarati. Malo svedočanstvo toga je što su mu se već unutar Amerike digli (za sada samo ograničeni) protesti jer se samo čekao neki njegov radikalan potez, poput carina, kako bi ispileli na svetlost dana svi oni koji misle da on ne zna šta radi i da upropaštava rejting Amerike u svetu, koji poslednjih godina ionako nije bio sjajan.
S druge strane, Tramp je svestan da sve radikalne poteze mora izvesti do tzv. srednjih izbora za Kongres za godinu i po, što će mu biti prvo „prolazno vreme“ na unutrašnjem planu koje će pokazati koliko je stabilan, od čega će zavisiti i njegovo držanje u poslednje dve godine mandata. Zato je požurio sada sa carinama, što ne znači da neće usporiti ako naiđe na veliku silu trenja, jer pokeraši namernici po kafanama još i mogu, ako ih loše krene, da prokockaju kuću i imanje, ali predsednici država to ne smeju jer to imanje nije njihovo, već zapravo narodno i državno.
