Naravoučenije uvodnog pasusa glasi: ponavljanje iste priče, bila ona individualna ili politička, neizbežno vodi u dosadu. Oni koji pričaju iste priče - bilo lične, bilo političke - navlače odijum okoline. Ne mora ta priča - bila ona lična, bila politička - biti nužno žalobna, daleko od toga. Naša prethodna politička priča, socijalistička i radno narodna, naprosto je pucala od optimizma, svetlije budućnosti i ratnih i radnih pobeda. I na kraju se svima popela na glavu. Znamo kako je završila.
Naravoučenije prethodnog pasusa glasi: svaka priča, pre ili kasnije, dosadi. Nije stvar u tome da „konzumenti“ ove ili one priče prestanu da veruju u pričinu „istinost“ - nema istinitih političkih priča, sve su konstrukti - stvar je u tome što ako najinteresantniji roman ili najbolji film pročitate/pogledate više od dvaput-triput, više ne možete da ih ponovo čitate/gledate.
Ovde godine će biti tačno 40 godina otkako se naša trenutna - u stvari večita - politička priča priča od jutra do mraka. Priču znate, da se ne ponavljamo. Bio je tu jedan kratki prekid toka pripovedanja od 2001. do marta 2003, kad je manjinski deo DOS pokušao da priču osavremeni i učini je funkcionalnijom, ali su pripovedači i konzumenti stare priče - uključujući i one iz većinskog DOS - brzo našli način (znate koji je to bio način) da staru priču vrate u opticaj.
Istu ovu priču koju sada priča Visoko Mesto i korpus njegovih suppripovedača pričali su i Koštunica i Tadić, doduše ne povišenim tonom, bez lupanja rukom o astal i bez hvatanja prolaznika za rukav da saslušaju priču.
Napred rečeno uopšte ne znači da kao posledica te priče relativno niskog srpskog intenziteta nisu povremeno izbijala sranja visokog intenziteta, poput, recimo, već zaboravljenog (i nekažnjenog) demoliranja Beograda u znak odmazde zbog proglašenja nezavisnosti Prištine.
Stvar je u tome što naša stara priča, da bi delovala na konzumente, mora da se priča povišenim tonom, uz lupanje rukom o astal i povremene pičvajze. Priroda narativnog toka naše stare priče naprosto vapi za energičnijim pripovedačem, čiju ulogu je preuzeo Vučić.
Ta priča je mnogo starija i od Miloševića i od diumvirata Koštunica-Tadić i od Vučića - uskoro će napuniti 150 godina - i već se dibidus izlizala, a to što je i dalje u opticaju može se zahvaliti isključivo broju decibela kojima se priča i učestalošću priprovedanja.
Ponavljanje iste priče nas je dovelo do sledećeg paradoksa: uprkos svakodnevnim koškanjima, pičvajzima, prepičkavanjima i hroničnim protestacijama, Srbija nije toliko rizična i opasna - bar ne mnogo opasnija od okolnih zemalja - koliko dosadna zemlja. Ono, fakat, dosada je majka mnogih poroka i sranja, ali to je tome tako. Bilo bi vreme da se promeni ploča. Ali ko da je promeni? I ko da je sluša?
· Reaguj