Lako. Mi naprosto možemo i ono što ne možemo (Zauzvrat ne možemo - ili samo s krajnjom mukom možemo - ono što možemo, jer nas mrzi da dižemo dupeta.).
Kad Porfirije kao solista u horu vejača opštenarodne suštine, nacionalnih radenika i nacionalističkih političara ustvrdi da „oni znaju ko smo mi“, pre očima imaju jednu neizoštrenu mentalnu sliku koja se može verbalizovati otprilike ovako: „Mi Srbi smo narod najstariji, najgostoljubiviji, najpravoslavniji, najhrabriji smo, najbrojniji, prvi smo podigli ustanak (cinik bi rekao: i zauvek ostali u ustanku), prvi smo stekli državu, sve smo oslobodili (cinik bi rekao osim nas samih), dobili smo tolike ratove, izgubili tolike mirove, a ne da to niko ne zna da ceni, nego svi - i u regionu i u svetu - samo gledaju kako da nam napakoste i uskrate naše sveto pravo da radimo šta god nam padne na pamet“.
Ta mentalna slika i to „znanje o nama“ su - doduše, off the record - ostali neokrnjeni tokom svih četrdeset godina trajanja socijalističke Jugoslavije, koja - tako bar tvrdi zvanično znanje o nama - nije znala da ceni što smo je oslobodili i „stvorili“ da bi svi Srbi živeli u jednoj državi. Da bismo je - kao što je Koštunica demolirao Beograd u znak protesta protiv secesije Prištine - razbucali da bi Srbi živeli u još jadnijoj i kompaktnijoj državi, što je za rezultat imalo da Srbi sada životare u nekoliko državica, a da u matici Srbiji ne mogu da žive jedni pored drugih a da oči ne povade.
To nije politički, to je psihološki problem, koji bi s vremenom mogao postati i psihijatrijski. Tu se, naime, radi o kolektivnom kompleksu osujećene superiornosti, u našem narodu poznatijim i kao sindrom uvređene seljačke mlade. To bi se ukratko moglo ovako opisati: eto, imamo sve vrline, mogućnosti su nam neograničene, niko nam ništa ne može, jači smo od sudbine, a opet nam loše ide u životu, u kome bi nam, inače, išlo odlično samo da nam Brisel, Vašington, Kominterma i Vatikan ne kvare sreću.
I to je, otprilike, sve što znamo o tome „ko smo i šta smo“. To napamet zna i u to čvrsto veruje više nego ubedljiva većina Srba u Srbiji i srpskim zemljama i - kad god može da bira, a ne može uvek - neodustajno bira politike zasnovane na tom znanju.
Rekosmo „više nego ubedljiva većina“. Dakle, ipak ne svi. Šta je s manjinom? Sa tzv. građanskom Srbijom. I ta, nazovimo je građanska manjina takođe pati - ipak smo ista krv - od kompleksa osujećene superiornosti, samo s obrnutim predznakom. Ta manjina se oseća superiornom u odnosu na više nego ubedljivu većinu, koju smatra neobrazovanom i rapaljskom i oseća se žestoko frustrirano i osujećeno zbog toga što većina - naravno, preko svojih izabranih predstavnika - drži i nož i mistriju. Pazite sad: više nego ubedljiva većina građanske manjine nema ništa protiv dominantnog znanja o nama, samo priželjkuje da to znanje primeni neko „neokaljano lice“.
