Ljuba Simović nije bio od sorte „ukletih pesnika“ - kakvih je tušta i tma u istoriji srpske poezije - još je manje bio „pesnik-boem“ - kojih je takođe tušta i tma - što je bilo stvar koja je moju neznatnost, dok je bila u fazi mladog majmuna, navodila na zapitanost: otkuda to da poezija jednog tako pribranog, urednog i organizovanog čoveka uspeva da toliko duboko zaroni u arhajske slojeve jezika, do kojih se ne dospeva bez teških duhovnih, duševnih i životnih lomova.
Negde u fazi sredovečnog majmuna dokonao sam da postoje i pesnici Geteovog tipa - Ljuba je bio jedan od njih - koji dosežu najviše poetske vrhunce, a da pritom ostaju stabilne ličnosti, dobro integrisane u društvo. Takvi pesnici naprosto imaju više duhovne snage i bolje podnose život sa svim njegovim nedoumicama, mrakovima i posrnućima, nego njihove uklete kolege po peru.
Poezija je bila primarna Ljubina vokacija, ali je isto tako visoke domete dosegnuo i u dramskim tekstovima i u esejistici i u prozi. „Užice među vranama“, romansirana biografija njegovog rodnog grada Užica, jedna je od knjiga koja se nalazi na mojoj polici sa pedeset knjiga koje se uvek iznova čitaju.
Ljuba je bio izrazito „nacionalan“ pesnik, ali to „nacionalan“ nipošto ne treba brkati s nacionalističkim, kao što su to činili neki nedotupavni tipovi. Jeste Ljuba bio „nacionalan“ - pa čak i lokalan - ali je i nacionalno i lokalno sublimisao i uzdigao do univerzalnosti i dublje je nego ijedan meni poznati ovdašnji pesnik proživeo (i opevao) srpske nesporazume i sukobe sa okolnim svetom i sa samima sobom.
To što je Ljuba uradio u poeziji - i u dramskim tekstovima - u srpskoj prozi je uradio (hvala bogu, još živ i zdrav) Vidosav Stevanović, a to je: samoosvećeno nacionalno uzdignuto do univerzalnog, Ljuba i Vidosav su besprekornim umetničkim postupcima pokazali dokle je duh ovog naroda mogao da se vine, a to što - iako su i Ljuba i Vidosav cenjeni - njihova dela nisu uspostavljena kao nacionalna paradigma, nego su na mesto paradigme na silu boga uzdignute guslarske poskočice i komesarske konfabulacije, pokazuje dokle je narod nisko pao. I to svojom krivicom. Sam je birao, sam se olupao.
Uprkos - ili pre, zahvaljujući - tome što je bio vrlo svestan narodne olupanosti i istorijske zalutalosti, Ljuba je davao sve od sebe da ne samo književnim radom nego i društvenim angažmanom doprinese eventualnom opštenarodnom otrežnjenju, raščaravanju i istorijskom samoosvešćenju. Za razliku od većine članova SANU, Ljuba Simović je od Osme sednice naovamo nepokolebivo stajao na svetliju stranu novije srpske istorije i tu je ostao do kraja. U pravu je Gojko Božović: za takve ličnosti i takve pesnike ne kaže se: umro je, nego: živeo je.
