Međutim, u pitanju je mač sa dve oštrice. Iza svake odluke o investiranju u drugu državu pre svega leži interes investitora, bilo da je u pitanju država ili kompanija, dok korist za zemlju u koju se investira najčešće i nije preterano bitna.
To ne znači da strane direktne investicije treba automatski odbacivati, već je potrebno objektivno oceniti načine na koje one (ne) doprinose jednoj državi u razvoju. Ova ulaganja mogu da donesu ne samo kapital za kojim ekonomije u razvoju poput Srbije vape već i poboljšanu infrastrukturu i transfer znanja čiji rezultat je rast kvaliteta radne snage. Strane direktne investicije su znatno doprinele ekonomskom rastu Srbije nakon pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine, s godišnjim rastom BDP koji se kretao između tri i sedam odsto. Ipak, važno je i osvrnuti se na investicije koje su bile predstavljene kao veliki uspesi za Srbiju, ali su se ispostavile kao protivne interesima Srbije i njenih građana.
Srbija je 2008. godine prodala 51 odsto vlasničkog udela u Naftnoj industriji Srbije (NIS) ruskom „Gaspromnjeftu“ za samo 400 miliona evra, uz dodatno obećanje o ulaganju 500 miliona evra u modernizaciju. Već tada su postojale ozbiljne sumnje u opravdanost ove transakcije, jer je prodajna cena bila znatno niža od realne tržišne vrednosti kompanije. Kao ključni argument u prilog prodaji, navodilo se da će gasovod Južni tok prolaziti kroz Srbiju. Projekat je otkazan 2014. zbog neusaglašenosti s regulativama Evropske unije. U godinama koje su usledile, NIS je nastavio da ostvaruje ogromne profite. Samo u 2022. kompanija je ostvarila dobit od 836 miliona dolara, što je skoro dvostruko više od iznosa koji su Rusi platili. Ipak, umesto da se ostvareni profit reinvestira u razvoj srpske ekonomije ili modernizaciju energetske infrastrukture, najveći deo prihoda je iznošen iz zemlje.
Kineski „Ziđin majning“ je 2018. kupio 63 odsto udela u RTB Bor za 1,26 milijardi dolara, uključujući 350 miliona za kapitalna ulaganja i 200 miliona za pokriće dugova, dok je Srbija zadržala udeo od 37 odsto. Iako je dolazak „Ziđina“ predstavljen kao spas za srpsku rudarsku industriju, činjenice ukazuju na drugo. Većina podizvođača su kineske, a ne srpske kompanije, dok nova radna mesta najčešće idu Kinezima ili Afrikancima. Ekološki problemi su posebno ozbiljni: između 2019. i 2022. u Boru su zabeležene koncentracije arsena višestruko iznad zakonskih granica, uz česta prekoračenja sumpor-dioksida. Ipak, odgovornost za ovo je nepostojeća jer ovaj rudnik defakto funkcioniše kao država u državi.
Da bi se velike strane investicije okarakterisale kao uspešne, potrebno je da postoji kontinuirana, dvosmerna interakcija s lokalnom zajednicom koja uključuje zapošljavanje lokalnih kadrova i ulaganje u njihovo usavršavanje, ali i podršku obrazovnim institucijama i malim i srednjim preduzećima. „Majkrosoft“ je prisutan u Srbiji od 2003. kada je otvorena prodajna i marketinška kancelarija, a dve godine kasnije je osnovan Majkrosoft Razvojni centar Srbija (MDCS) u Beogradu. U narednih dvadeset godina, „Majkrosoft“ je u Srbiju uložio preko pola milijarde dolara.
U Beogradu preko 800 inženjera, većinom srpskih stručnjaka koji zauzimaju i tehničke i menadžerske pozicije, radi na razvoju nekih od najvažnijih „Majkrosoftovih“ proizvoda kao što su Azur i Ofis. Pored toga, „Majkrosoft“ podržava lokalne firme, obrazovanje, startape i javni sektor, uključujući projekte poput digitalizacije zdravstvenog sistema. Programima za osnaživanje žena u IT sektoru, „Majkrosoft“ značajno doprinosi razvoju domaće tehnološke zajednice. Njegov uticaj je pomogao da IT industrija postane jedan od najvažnijih stubova srpske ekonomije: ukoliko ste tehnološka kompanija koja želi da se proširi u inostranstvu, mnoge strepnje u vezi s poslovanjem u Srbiji nestaju kada uočite prisustvo giganta poput „Majkrosofta“. Zahvaljujući ovoj investiciji, danas u Srbiji posluju i drugi američki giganti kao što su „Databriks“ i „Rivijan“.
