Po mnogo čemu je on redak predsednik u američkoj istoriji, na prvom mestu po tome što je tek drugi predsednik koji je uspeo da osvoji dva nevezana mandata, što svedoči da je reč o prekaljenom borcu koji se ne predaje i koji ume da uzvrati udarce. Jedinstven je i po tome što mu je popularnost na prolaznom vremenu od sto dana najmanja u odnosu na sve predsednike nakon Drugog svetskog rata, ali i tome treba ograničeno verovati, jer su pusti anketari često skloni da prate ono što su parametri političkog mejnstrima koji nestašni Donald još uvek nije uspeo da savlada, iako je u svoj drugi mandat krenuo više nego žustro.
Još dok se njegova izborna pobeda hladila u novembru prošle godine i pre nego što je stupio zvanično na dužnost 20. januara, krenuo je žustro u proces prekomponovanja i Amerike i sveta. Prvi je na svojoj koži to osetio Bašar el Asad, koji je morao na dugi i neizvesni put u Rusiju, koja je u vezi sa Sirijom izašla u susret Trampu, Turskoj i Izraelu, očekujući mnogo toga za uzvrat. To se počelo ostvarivati kada je Tramp zaseo u fotelju i započeo istorijske telefonske razgovore s Putinom. No, i nakon tolikog telefoniranja, kao i nakon živopisnih sastanaka sa Zelenskim u Ovalnom kabinetu, a sada i u Bazilici Svetog Petra, sve je još u vezi sa Ukrajinom krajnje neizvesno. Dakle, Tramp nije uspeo da reši situaciju sa Ukrajinom u prvih sto dana svoje vladavine i neizvesno je kada će uopšte.
Bliski istok je uspeo da donekle relaksira jer je ipak tamo na početku mandata uspostavio primirje, koje se nije održalo, ali čija će trajna sudbina biti zapečaćena ili otpećaćena u nesuđenim pregovorima sa Iranom, u koje Tramp opet postepeno ide u maniru trgovca koji malo nutka, malo preti, a iznad svega se cenka. Ukrajina i Bliski istok su upravo u interesantnom procesu geopolitičkog cenkanja za koje Tramp ima partnera u Kremlju, jer samo laici i analitičari amateri veruju da je Putin neki nefleksibilni čovek od čelika, jer ljudi od čelika uopšte i ne pogode u životu tako visoko, jer se usled sopstvene krutosti raspadnu mnogo ranije. Konačno, poslednja, ali ne i najmanje važna stvar po kojoj će biti zapamćeno Trampovih sto dana drugog mandata svakako su misteriozne carine koje je trgovac Donald uveo maltene čitavom svetu, cenkajući se, u čemu ima opet druge značajne partnere za cenkanje, pre svega EU i Kinu, da ne pominjemo druge manje ekonomije, jer su bukvalno svi, od najjačih do najslabijih, pokazali da žele da budu fleksibilni u pregovorima s Trampom.
Naposletku, nestašni Donald je redak predsednik koji toliko polarizuje javnost još od Abrahama Linkolna i Američkog građanskog rata pre 160 godina, te je Amerika podeljena danas slično kao i tada na tvrde konzervativce i tvrde progresivce, pri čemu je Tramp stvorio najtvrđu moguću bazu pristalica u svom tzv. MAGA pokretu, koji je u ukupnoj populaciji narastao na 36 odsto, iako samo 45 odsto ukupne populacije trenutno misli da Tramp radi dobro. Jer nije lak posao da se krene u realizaciju onoga što se pričalo tokom kampanje, a što Tramp zapravo radi, za razliku od klasičnih političara koji su u kampanji i na vlasti dve odvojene osobe, dok je granitni Tramp po tom pitanju čvršći, ali i ranjiviji.