Jedini srpski protest koji je stigao nadomak cilja - što će reći strmopizda nenarodnog režima - bio je onaj devetomartovski, koji je režimlije uhvatio nespremne, takoreći spuštenih gaća. Režimlije su, po svemu sudeći, potcenile opoziciju, a svakako nisu očekivale toliku masovnost i takvu odlučnost, tako da se nedovršena Miloševićeva država Srbija našla na korak od kolapsa i nastanka nove sudije, što bi je, bezbeli, i zadesilo da u poslednji čas nisu stigle bratska prekodrinska pomoć i tenkovska brigada s Banjice.
Nemojmo se zajebavati, ideja vodilja svih masovnih protesta - u koje ne uračunavamo one esnafske - uvek je strmopizd režima ili bar ostavka glavnog režimlije. To je tome tako i tome se - ako uspe - nema ništa prigovoriti. Uspevalo je to u mnogim zemljama, jednom je - Petog oktobra - uspelo i u Srbiji, ali se Srbija vrlo brzo vratila na fabrička podešavanja.
Glavi uzrok povratka na fabrička podešavanja bila je plebiscitarna nespremnost obeju Srbija i svih beogradskih čaršija i mahala na promenu državotvornih podešavanja. Politika tadašnje vlasti - koja na nesreću nije kontrolisala siledžijska ministarstva - u dlaku se poklapala sa zahtevima manje-više svih protesta od 2012. naovamo, kojima je legion bio ime.
Interesantna stvar. Tokom osam godina postpučističke vlasti nije zabeležen ni jedan jedini protest takozvane građanske i demokratske Srbije - proteste prirodnih neprijatelja, radikala i SPS ne računamo - a upravo je ta vlast na velika vrata vratila Srbiju na fabrička podešavanja.
Svi koji su nezadovoljni stanjem stvari u Srbiji - među koje spada i moja neznatnost - morali bi da imaju sledeća elementarna znanja o politici: onaj ko nije u stanju da vlast kojom je nezadovoljan smeni na izborima, taj će sto puta manje biti u stanju da je smeni višemesečnim nenasilnim protestima, a tek neće biti u stanju da je smeni nasilnim putem, za koji je potreban stepen organizovanosti i veličina muda koju su u istoriji Srbije imali samo komunisti.
Jedini način da se ova zemlja izvuče iz kriznog ćorsokaka jeste put koji je trasirao Zoran Đinđić, a to znači: formulisati politiku različitu od Vučićeve (i Koštuničine), na tim političkim principima organizovati stranku, ne srati i ne naricati po novinama, nego raditi na terenu i - najvažnije - u startu neutralisati Novokoštunicu, koji će se po sili velike srpske nužde neizostavno prišljamčiti.
Ako se tako ne postupi - a teško će se tako postupiti - onda će demokratska Srbija doći u situaciju da joj „narod bude“, da mu „razbijaju strah“ i da mu vade trnje iz mindže, ne studenti, nego osmoškolci. Prekardaših, a imam još toliko toga da kažem. Nastavak u sutrašnjem broju.
