To je tome zato što srpska novinska delatnost ne živi od plodova svog rada, što će reči od prodaje novina i objavljivanja reklama, čiji broj i cena objavljivanja reklame raste s porastom tiraža, nego od milostinje političkih partija, Udbe i dubokih ejčarpiarera.
A bilo je vremena - i nisu bila tako davno - kad su i kriminalni klanovi imali svoje organe.
Idemo dalje. Ako se nešto ne radi onako kako treba da se radi, onda to po pravilu qwrzu ne valja. Kao što na primer qwrzu ne valjaju Politika, i Novosti i njihovo ozloglašeniji, ali manje toksični derivati, tabloidi serbski.
Tom toksičnom qwrzu nevaljanju na put se ne može stati kuknjavom nad niskim tabloidnim granama, pa čak ni šutiranjem D. J. Vučićevića u guzicu - a i toga je bivalo - tome se na put može stati isključivo pravljenjem novina na načina na koji bog novinarstva zapoveda.
To je put kojim se u Srbiji ređe ide, ali je ipak bilo perioda kad se njime išlo, pa su tako nastale (i jedna po jedna se gasile) novine poput Demokratije, Naše borbe, Dnevnog telegrafa - tabloida boljeg od svih današnjih ozbiljnih novina - i Danasa.
U tim novinama - za koje je s velikim zadovoljstvom pisala i moja neznatnost - novinari i spoljni saradnici su profesionalno izveštavali i komentarisali, a činjenice iz izveštaja brižljivo proveravali. I to je, ukratko, smisao novinarstva: podastreti što je moguće verniju sliku političke realnosti, a čitaocu prepustiti da izvuče zaključak.
Vraćamo se na Jasminu Lukač i njenu „Kulu od karata“ (to je ime kolumne, i to je baš onako pravo ime). Šta čitalac - ako se uopšte neki nađe - može zaključiti iz sledećeg nasumičnog niza misli velikih žena: „Studentskoj listi i akademskoj zajednici ostaje kao 2020. Srpskoj pravoslavnoj crkvi i vernicima u Crnoj Gori da uz pomoć stručnog dela opozicione javnosti prvo pronađu Zdravka Krivokapića, a potom i nekog Jakova Milatovića, dok će se Milojko Spajić već sam pronaći.“
A šta tek o ovom nizu: „Slično kao i u crnogorskom slučaju, i u srpskom bi ovakav scenario uključivao neku meru političkog faktora srpstva, tako prezrenog poslednjih decenija.“
Ostavimo mi sad po strani vrišteću činjenicu da osim „političkog faktora srpstva“ u Srbiji poslednjih decenija, a naročito u poslednjoj, nikakvog drugog političkog faktora i nema, pa pogledajmo čemu sve to i šta je ideja srpske reprize crnogorskog scenarija, according to Jasmina Lukač.
To je sve „za slučaj da neproglašeni kontrolisani treći svetski rat za preraspodelu prirodnih i drugih bogatstava postane proglašen i otme se kontroli, biće nam potrebni građani spremni da se bore, a takvi su građani koji veruju da su im države suverene“. Eklatantan primer - srećom nečitke - ljotićevske propagande. Ali zar to ne možemo pročitati i u Informeru.
