Tako je blokiranje saobraćajnica, što je inače apsolutno suprotno zakonu, postalo sasvim u redu, a nenormalno je da se tome protiviš. Premlaćivanje onog ko se blokadi protivi, baš zbog sramnih reakcija naših tužilaštava i sudova, postalo je uobičajena praksa i smatra se da je zapravo kriv on koji se blokadi i uskraćivanju njegovog ustavom zagarantovanog prava da se slobodno kreće, a ne oni koji su mu to pravo uskratili. Kriva su deca koja hoće da pohađaju nastavu i njihovi roditelji koji ne žele da im deca gube školsku godinu, a nisu krivi oni koji im ne dozvoljavaju da idu u školu. Hapse se oni koji brane sopstvenu imovinu, a herojima i junacima se proglašavaju oni koji dolaze da tu istu imovinu devastiraju.
Oni koji dogovaraju upade u institucije, oni su deca cveća. Sve je izokrenuto i ono što je bilo apsolutno neprihvatljivo i nenormalno, postalo je poželjno. Došli smo u situaciju da vlast praktično ne sme da reaguje, jer svaka reakcija smatra se reakcijom diktature na slobodne građane koji valjda su slobodni samo zato što sebi daju za slobodu da ugrožavaju druge.
Ogroman je problem što smo prihvatili kao društvo činjenicu da država izgubi mogućnost da kažnjava one koji tako drastično krše zakon. Pravi se presedan, pa ako već neko može bez ikakve kazne da upada u institucije i da ih zauzima, zašto neko ne bi smeo slobodno da upadne u banku, samoposlugu, restoran, tuđi stan ili kuću i da ih slobodno, dabome, opljačka?
Nedavno je predsednik Vučić izjavio da dok se on borio da pozicionira Srbiju i ekonomski i finansijski da je ojača, unutar sistema spremala se obojena revolucija sa čijim posledicama se danas strahovito suočavamo. To je apsolutna istina.
Ogroman je problem što se on zaista nije osvrtao na ono što se unutar zemlje odigrava. Super je što su izgrađeni putevi, infrastruktura, što su došle fabrike, što je nezaposlenost na istorijskom minimumu, sve su to fantastične vesti. Jezivo je što je sistem razoren upravo zbog toga što je dopušteno da bez kontrole miševi kolo vode.
Razoreni su nam obrazovni sistem, pravosuđe, dobar deo bezbednosnih snaga, razorena je kultura, i to kako od pozorišta, preko filma, do svih mogućih kulturnih institucija. Vlast u tim oblastima nema ama baš nikakvu vlast, odnosno ona je tu razvlašćena i odatle se epidemija razvlašćivanja širi dalje na druge institucije. Neretko ljudi pitaju zašto se niko ne privodi, jer činjenica je da sve to što se čini, a na delu je razgradnja državnih institucija i kompletnog ustavnog poretka, apsolutno je suprotna zakonu. Razlog je vrlo prost. Nema ko to da sprovede. Dobar deo pravosuđa, a tužilaštvo je jedino nadležno da naredi privođenje, saučestvuje u obojenoj revoluciji, a ni u samoj policiji ništa nije bolje, pa ni u bezbednosnom sektoru. Praktično, više je nego jasno da imamo ciljanu i namernu opstrukciju sprovođenja zakona, baš da bi nenormalno postalo normalno. Baš da bi se javnost uverila kako je vlast razvlašćena, kako nema nikakvu moć ni snagu i kako se raspada kao kula od karata.
Svako dalje popuštanje i pomeranje granica tolerancije, za blokadere je pobeda i oni idu na taj vid provokacije ne bi li izazvali vlast na snažniju reakciju, koja će u jednom momentu morati da usledi.
U suprotnom, sama vlast neka se spakuje i neka se preda, jer sve moguće granice su pomerene.
Ne želim da živim u sistemu gde je nenormalno postalo normalno.
· Reaguj