Politička realnost je konstrukt, fikcija iliti, kako je sad šik reći, „narativ“.
Često su politički narativi vrišteće diletantski, da ne kažem baš kretenski, što uopšte ne znači da upravo takvi narativi ne pridobijaju najveći broj pristalica koji se u neko doba pokaju što su „kupili priču“. Ponegde se posle lošeg iskustva s političkim narativom narativ promeni, ponegde ne. U Srbiji se, na primer, ne menja. Ako se pitate kako je moguće da trezveni ljudi nasedaju na fantastične političke narative koji im se (ponekad i krvavo) obiju o glavu, samo pogledajte kako cvetaju biznisi s losionima protiv ćelavosti, tinkturama koje za pet dana očiste krvne sudove i čudotvornim ikonicama koje leče sve bolesno.
Još je u antici ustanovljeno da „svetina voli da bude varana“. Tako je to oduvek, ali kad je posle Francuske revolucije svetina (vulgus) uznapredovala u naciju i postala politički faktor, tek je tada postala podložna prevarantskim narativima. Od kojih su oni najozloglašeniji - znamo koji su, daleko im lepa kuća - ostali zabeleženi i kolektivom svetskom pamćenju, što uopšte ne znači da neozloglašeni narativi, uključujući one najbolje, takođe nisu u manjoj ili većoj meri prevarantski.
Srbija je tokom svoje novije istorije samo jednom - i to silom revolucionarnih prilika - promenila narativ. Ta nepromenjivost narativa se u teorijama dominantne Srbije prikazuje kao tradicija, ali se u teoriji književnosti, do koje više držim, smatra anahronom, izanđalom pričom.
Stvar sa izanđalošću političkih priča stoji ovako. Nije stvar u tome da li neki narod - na primer „naš „ - veruje u otrcanu priču, nego da li ga ta priča „radi“, možda je bolje reći „pali“. A to već poduže vreme nije slučaj.
Da ne bude zabune: našem narodu, a pogotovo njegovoj vodećoj snazi - uredništvu, saradništvu i čitateljstvu NSPM i sličnih publikacija - iskreno je žao što ga stara srpska priča više ne radi i ne pali, ali to vam je kao sa autom: ide, ide, ide i onda, kad nestane benzina, stane.
Slikovito govoreći, auto našeg vekovnog narativa je ostao bez benzina još na početku carstvija Koštuničinog i Jexovog i od 2012. naovamo naš autonarativ ide na takozvanu gurku.
S obzirom na neučinkoviti pogon na gurku, naš drevni autonarativ je prevalio solidno rastojanje u vremenu, ali posustaje. Iz političkog ćorsokaka u kome smo se zaglavili - koje se u javnosti lažno predstavlja kao politička kriza - može se izaći jedino promenom - vi sad očekujete da ću napisati „narativa“ - ali neću, napisaću - promenom mentaliteta. Sad će nacional drkadžije da zagraje: „Ju, ju, ju, kakva promena mentaliteta, to bi bio udarac na naše svetinje i naš identitet“, ali zbog manjka karakterologije više o tome da to nije tako - i da je to moguće izvesti, samo se neće - možete se obavestiti u našoj sutrašnjoj kolumni.