Jer ako komšijskim stolovima dopadnu nezgodne i kavgadžijske ekipe, nema tu pomoći - mora pući pre ili kasnije i najbolje je potražiti drugo mesto. Jer karakter je sudbina svakog čoveka i oni koji su rođeni da se šibaju ne mogu da se ne šibaju, oni koji su rođeni da misle ne mogu da ne misle i oni koji su rođeni da trguju ne mogu da ne trguju.
Ti karakteri opredeljuju i politiku, jer kada se šibadžija nađe na vrhu države, ona nužno mora da ode u neko spoljašnje ili unutrašnje šibanje, jednako kao što će joj sudbina biti drugačija ako se na vrhu države nade mislilac, trgovac, pekar, lekar ili apotekar, jer svako sa sobom nosi svoj karakter koji počinje da određuje po sili prirode sudbinu tog društva i države. Ako su države male, onda ta karakterna sreća ili nesreća mogu da ostanu stvar samo te države i društva, ali ako je država povelika i moćna, onda karakter njenog vladaoca određuje i istoriju i svetske tokove. Tako su pred Drugi svetski rat svuda gde je bilo važno zaseli nezgodni karakteri, koji su možda i „propušteni“ na vlast zato što je kapitalu i raznim trezorima i trebalo veliko svetsko šibanje kako bi napravili novu svetsku podelu rada, koja se i desila nakon rata. No, valjalo se u međuvremenu malo potući, pa je za to komedijant slučaj pronašao prave „žestoke“ momke - Hitler je bio ludi đavolji sin, Čerčil ukrštenac između buldoga i rotvajlera, Staljin čovek - tenk od čelika, Ruzvelt diskretni ljubavnik apokalipse, te je jedino Musolini od te garniture bio bezveznjak i ništa posebno, što su ovi drugi dobro i znali, pa je ovaj politički folirant i kicoš i prošao na kraju tragikomično.
Trenutno je opet po svetu ratno vreme, od Ukrajine preko Gaze sve do ko zna koje tačke sveta sutra, te se uveliko raspravlja da li je u toku treći svetski rat, o čemu smo i mi tu u više navrata pisali. Šta god o postojanju trećeg svetskog rata misle analitičari amateri, vispreni profesionalci i vaskolika raja, ovo naše vreme je ipak srećnije od onog pre osamdeset i nešto godina tokom Drugog svetskog rata. Sreća ovog vremena je što dominantni lideri današnjice, za razliku od prethodno opisane lude istorijske ekipe, imaju zahvalnije i racionalnije karaktere. Staljin kada je palio tenkove nije stajao do Berlina, što bi i Hitler učinio sve do Kamčatke da mu se moglo, jednako kao što Čerčil nije stajao dok ne sravni Drezden sa zemljom. Za razliku od tih džinova i titana u šinjelima, Tramp, Putin i Si Đinping su elegantni i racionalni pregovarači koji malo daju gas, ali se nakon toga uvek vrate na kočnicu. O tome je već svedočila elegantna slika ruske delegacije na pregovorima u Istanbulu pre dve nedelje u kojoj su svi bili u odelima i bez ijedne uniforme, što je takođe poruka. Da ne pominjemo Trampovo igranje tarifama koje se sad dižu, sad spuštaju, na šta Si Đinping odgovara takođe trgovački prilagođavajući svoje tarife Trampovim. Tek je Evropska unija blagi i racionalni akter, te će po svemu sudeći nova podela sveta ka kojoj upravo idemo biti izvedena elegantnije nego pre osam decenija. To ne znači da neće prštati tu i tamo, jer je teško naštimati međunarodni poredak bez malo prštanja, ali najvažniji karakteri koji u tome makar trenutno učestvuju garantuju da se u tome neće preterivati.
