Sad će nacionaldrkadžije da graknu: „Ako već Porfiriju spočitavaš da je budalaština reći da deset miliona ljudi zna ko su i šta su, zašto onda kažeš da je Đinđiću bila svaka ka vladičina kad je napisao da istih tih deset miliona ljudi ne zna ništa o sebi. Zar i to nije budalaština?“
Nije budalaština ako se opsetimo da je temelj svakog znanja temeljno znanje o tome šta ne znaš, a da je uzrok mnogih, ako ne i svih, pičvajza znati napamet ono što su ti drugi, koji najčešće ne znaju gde im je dupe, a gde glava, rekli da znaš.
Uzmimo primer „zlatnog doba“ srpske demokratije iz perioda 1903-1914. Neki kontrafaktualni istpričat bi rekao: Da se zaista znalo - u smislu da je celo društvo znalo - šta se zaista zbivalo u tom zlatnom dobu i kakva je to bila demokratija - zacelo ne bismo dospeli u situaciju da nam bude ovako kako nam „nikad ovako nije bilo“.
Zlatno doba srpske demokratije je u suštini bio državni udar, posle koga je Srbijom vladala vojna hunta sa Apisom na čelu i s novoustoličenim marionetskim kraljem Karađorđevićem, koji nije smeo ni da pisne iz osnovane bojazni da bi, ako se uskurči, završio kao prethodni kralj, Obrenović. Što bi mi se zacelo i dogodilo - ili bi se bar dogodilo njegovom sinu Aleksandru - da nije izbio Veliki rat, u kome je Aleksandar, koristeći gužvu, skenjao Apisa, dobio u ratu i nedugo potom u Marselju izgubio u miru.
Hvalioci zlatnog doba srpske demokratije neprestano ističu nezapamćenu slobodu srpske štampe, ali ne kažu - a ne mogu da kažu jer ne znaju ili neće da znaju - da je ta sloboda bila ista, ponekad i gora i prljavija nego danas. U tom smislu će - zahvaljujući opštem neznanju - i period od 1987. do današnjeg dana ostati u kolektivnom sećanju kao zlatno doba srpske demokratije II.
Kakve to veze ima sa autokolonijalizmom? Višestruke. Država Srbija ni u jednom momentu svih „trajanja“ - sa izuzetkom SFRJ-otovog prekida - nije bila zasnovana na nekom političkom konceptu, svejedno kome, konceptima se u zube ne gleda, nego na ličnim i esnafskim ambicijama i alavostima. Klasični kolonijalizam se zasnivao - i još se zasniva u uvijenoj formi - na projekciji ambicija i alavosti u udaljene, prekomorske zemlje, u Srbiji se - valjda zato što nema izlaz na more - ambicije i alavosti zasnivaju na projekciji na deo populacije koji (trenutno) nije na vlasti.
Delovi srpskih populacija koji nisu na vlasti - a svi delovi populacije ponekad nisu na vlasti - autokolonijalizmu se ne suprotstavljaju (kad se uopšte suprotstavlja) nekolonijalističkim političkim konceptom, nego su takođe motivisani ličnim i esnafskim interesima, što zatvara krug i Srbiju uvlači u rđavu beskonačnost ciklične istorije. Pročitajte ovo dvaput - još bolje triput - a kad pročitate, nabijte Famozno u dupe, možda vam nešto dođe iz dupeta u glavu.