Dok je u Kuriru išao autokolonijalni mini-serijal, na rusodupeljubivom portalu RT Balkan objavljen je tekst „Obojeni građanski rat“, u kome me autor Slobodan Ruho Antonić - doduše posredno, podastiranjem linka, ne poimence - cinkari da sam Porifirija i Irineja nazvao čirom na dupetu - što je tačno - a nešto niže u tekstu kaže da mu je trebalo „dvadeset godina da mu se iskristališe ocena o 5. oktobru kao suštinskoj kolonijalnoj kontrarevoluciji“.
Pažljivo sam pročitao tekst i nakon čitanja odlučio da se javno izvinim Jasmini Lukač, čija su političko-meditativna pisanija i analize nesravnjivo konzistentnije od Antonićevih. Doduše, i ona i Antonić misle guzicama, ali olakšavajuća okolnost za Đasmin je što je novinarka, a ne univerzitetski profesor.
Inače, i sam Antonić je produkt jedne „iskristalizacije“ koja traje mnogo duže od dvadeset godina, a osnovano pretpostavljam da je spreman i za dalje „iskristalizacije“ kad druga nastane sudija i kad tako bude naređeno odozgo.
Antonić se s vremenom od čoveka posebnog kova, omladinskog komitetskog famulusa i jednog od koautora „Analize ideološke orijentacije časopisa Vidici“ - pisanog po partijskom zadatku gđe Mire Marković - kad je nastala druga studija, iskristalisao u uzornog nacionalistu i suverenistu (rusodupeljub je oduvek bio), a u nebeske visine srpske političke misli vinuo se kao vansudski tumač Koštuničinih tikova i body languagea. Cirkus je to bio. Treba to naći na Youtubeu. „Kad premijer podigne obrvu, on hoće da kaže to, a kad mu se glava trzne, neće da uradi to i to.“ I sve tako nešto, i sve tome slično.
Sve je to biografski lepo i krasno, ali to nije iskristalizacija, nego pseudomorfoza, koja, doduše, ima veze s kristalizacijom, ali na štetu Antonićeve iskristalizacije. Koju on vidi kao korist, doduše nematerijalnu.
Pseudomorfoza se u mineralogiji odnosi na neku amorfnu masu koja se uvlači u ispražnjenu kristalnu formu, spolja liči na kristal, ali zauvek ostaje amorfna masa, pride zarobljena kristalnom formom. Ono što važi za amorfnu mineralošku masu, važi i za ljudsku biomasu, koja se uvlači u političke kristale dana, ali zauvek ostaje amorfna biomasa.
Kad smo već kod Petog oktobra, nikakva on suštinska kolonijalna kontrarevolucija nije bio, nego školski primer čaršijske, cincarsko-kalburske pseudomorfoze. Ovako je to išlo. Đinđićev DS i još neke manje stranke stvorile su kristal za deautokolonizaciju Srbije, u taj kristal su se uvukli amorfni Ćosićevi, Koštuničini i Udbini autokolonijalni elementi... I šta? Kako šta? Razbili kristal. Tj. ubili Đinđića.
Kristalna politička forma se izvesno (kratko) vreme držala, a onda je najpre polako, potom sve brže, počela da se kruni i Srbija se - koja se, što reko Žika Pavlović, nakratko pridigla iz jarka ko pijani geak - ponovo sunovratila u svoje prirodno stanje zaumnosti i bezobličnosti. Preporuka: pažljivo pročitaje Antonićev tekst, kad ga pročitate, nabijte ga u glavu, možda će tako doći u dupe.