Sigurno ste se naslušali - i naplakali slušajući - sijaset žalobnih priča o srpskim podelama. I ja sam ih se naslušao - mada nisam plakao, nego mi je dolazilo da povraćam - sigurno ću ih se još naslušati, ali mi nikad neće biti jasno da li se pripovedači žalobnih priča ponose tim podelama ili ih „osuđuju“. „Tipujem“ da su ponosni.
A kako i ne bi bili. Priča o srpskim podelama je, skupa s pričom o petsto godina robovanja pod Turcima, idealna za pravljenje karijere otkrivanjem rupe u saksiji i još idealnije objašnjenje/opravdanje za gomile sranja, čija je jedina mana što ništa ne objašnjava, što ume i da zakomplikuje, a ponekad i da napravi veće sranje.
Moj neznatnost već godinama govori i piše da je srpskih podela u stvari premalo i da je to naš veliki problem. Sad će serpstvujušče drkadžije bezbeli da graknu: „Evo, ga huška na nacionalno nejedinstvo po nalogu Kominterne, Brisela i Vatikana.“ Ništa im ne zameram. Oni su srpski podeljeni, pa ne kuže stvar, stari moji.
Šta, dakle, ne kuže? Ne kuže, npr., da su ljudske zajednice skupovi različitih individuuma, koji imaju vrlo različite, često nespojive interese i da se takve kakve su na okupu mogu držati samo na dva načina. Način prvi je jednopartijska diktatura, način drugi je višepartijska parlamentarna demokratija.
Mi smo - i to kao u onom vicu o Muji Hasi jedno pet-šest puta - isprobali i jednopartijsku (jednokraljevsku) diktaturu i višepartijsku parlamentarnu demokratiju i u obe se proveli ko bosi po trnju i vavek ostali srpski podeljeni.
U parlamentarnim demokratijama - a Srbija je trenutno parlamentarna demokratija, a dok ka’ će biti, ne zna se - nacionalne podeljenosti se prevazilaze i pacifikuju tako što političke stranke artikulišu interese određenih socijalnih grupa, pa tako jedne zastupaju interese bogatih, druge interese tzv. srednje klase, treće opet interese siromašnih, a uvek se nađe mesta i za neku partiju tipa Ljajićeve, koja igra ulogu „jezička na vagi“.
U Srbiji to nije slučaj. Nikada nije bio. A izgleda da u dogledno vreme neće ni biti... Uprkos šarolikosti srpskostranačkih imena - uz svako od kojih je, da ne bude zabune, prilepljen pridev srpski - u Srbiji oduvek postoje samo dve stranke. Stranka MI. I stranka ONI.
Pritom i stranka MI i stranka ONI odvajkada okupljaju veoma šarolika članstva i simpatizerstva koja već na prvi pogled nemaju šta da traže zajedno, a eto, nešto traže. Ponekad ponešto i dobiju. Neko dobije ferari, neko sendvič, a najčešće dobiju qwrz.
Pogledajte, recimo, visoko članstvo, Davače Visoke Podrške i učesnike Visokih Skupova Podrške. Tu su, rame do ramena, akademici, doktori nauka, truli bogataši, ali i radnici, seljaci i sirotinja, a nađe se i poneka seksualna radnica iz Picinog parka. Zašto su se nacionalno ujedinili? Gde je tu njihov zajednički interes? Mogao bih to da vam kažem, ali bih morao, kao kapetan Dragan, da vas ubijem. Da ne biste umrli jer ste previše znali, strpite se do sutra pa ćete saznati još štošta.
· Reaguj