Postoje tri stvari zajedničke Srbima svim i svuda i bez obzira na boju.
Prva stvar je neodustajna vera da im niko ništa ne može i da su jači od sudbine. Druga stvar, tesno povezana s prvom, jeste još neodustajnije od uverenja da će cilj (po pravilu nerealan i maglovit) ostvariti tako što će bez prestanka ponavljati akcije koje neprestano završavaju neuspehom. Treća stvar je vera (u koju inače ne veruje niko) da će pravda na kraju pobediti.
Ta nada nije uzaludna. Pravda zaista uvek pobeđuje, nezgoda je što se pravdine pobede gotovo nikad ne poklope sa srpskim poimanjem pravde - istovetno Zulu poimanju pravde - da je pravedno kad mi neprijateljima otmemo žene i krave, a da je kosmička nepravda kad neprijatelji nama otmu žene i krave.
U tom smislu sam još u osvit Carstvija Visokog, u Danasovoj alotropskoj modifikaciji Famoznog, napisao da je veoma pravedno što je Visoki Vučić zaseo na vlast, bez obzira na to koliko se to zasedanje meni nije dopadalo. Ali našlo se dilbera kojima se visoko zasedanje na vlast nije dopalo mnogo više nego meni, a igrom slučaja, većina tih dilbera su bili obnašaoci prethodne vlasti - koristim priliku da ih isponabijam na figurativni qwrz - koji su se posrali na Đinđićev grob, podgrejali već ubuđali nacionalizam i doveli ga do tačke ključanja kad se stvar morala nastaviti brže, jače, bolje.
Možda je još nezadovoljnija visokim zasedanjem nikla klijentela prethodnih obnašalaca vlasti - koji su bar mrdali dupetom - mislim na cincarsko-kalburske i euromahalske vanstranačke intelektualce i ugledne ličnosti svih oblasti života i rada.
Znate kako kaže „naš narod“: Dabogda imo pa nemo. Nemanje vlasti je izazvalo veliku nelagodu medu bivšim obnašaocima vlasti, koji su - kad su se posle dve godine malčice oporavili od šoka gubitka vlasti - počeli da traže način da se vrate na vlast, pa su u tom smislu pokušavali da animiraju građanstvo i seljaštvo sve u nadi da će doći do stvaranja „kritične mase“.
„Kritična masa“ se - a da u toj stvari bivši obnašaoci vlasti dupetom nisu mrdnuli napokon i dogodila 15. 3. o. g. i ništa se nije dogodilo. Ništa se nije moglo ni dogoditi - mada se nešto ipak dogodilo, ali o tome ćemo malo kasnije - zato što nema toliko kritične mase koja će proizvesti bilo kakav efekat ukoliko 1. ne zna kakav efekat hoće da proizvede i 2. ukoliko nema centralnu političku figuru koja je predvodi.
Šta se, dakle, dogodilo. Saglasno cincarsko-kalburskim čaršijanerima i euroavlijanerima nije se dogodilo ništa, jer je za te dilbere sve osim Visokog Strmopizda - ništa.
Ali nešto se ipak dogodilo - ne mislim na događanje proseravanja tipa „buđenje naroda“ i „razbijanje straha“ - mislim na određeno uravnoteženje polja političkih sila, od kojih je jedno - ono Visoko - i dalje visokoorganizovano, dočim je drugo, kakogod ga zvali, i dalje visokoneorganizovano.
E sad bi bio idealan momenat da se Srbi podele i politički organizuju u skladu s preferencijama i interesima. Ali kako stvari stoje, od toga neće biti ništa. Zašto neće, možda o tome saznate nešto više u našoj sutrašnjoj kolumni.
· Reaguj