- u stvari, nije dan ni za šta drugo osim da njime počne radna sedmica - ali pošto okolnosti odavno nisu redovne, našu današnju kolumnu posvećujemo kulturi strpljenja, koja se - za razliku od famozne kulture sećanja - nalazi na veoma niskim granama.
Moja neznatnost je kao jednu od velikih mana našeg nacionalnog karaktera često isticala hitrinu na zlo i brzinu na grabež, dočim do dana današnjeg slovca nije napisala da su te mane - koje u stopu prati sklonost nepromišljenim odlukama, prelamanjima preko kolena, očekivanju svanuća pre smrkavanja i traganju za prečicama - rođene ćerke nestrpljenja, od kojeg pati i famozni potpisnik ovih redova.
U nas se često smatra da su prosperitetnija, stabilnija i uređenija društva od našeg imala više sreće - alternativa: pokvarenjaštva - od našeg društva, ali to tome nije tako. Pravo je reći da su imala više strpljenja. Neko bi se mogao zapitati zašto ne dopišem i upornosti, ali ne dopisujem to zato što onaj ko nije strpljiv, ne može biti ni uporan.
Napred pomenuti prosperitet, stabilnost i uređenje država nije nešto što se dobija na mukte ili što dolazi preko noći. Daleko je od toga. Postizanju prosperiteta, stabilnosti, uljudnosti i uređenosti prethodile su mnoge bitke (često krvave) - započete još u XVI veku - i duge i uporne borbe za osvajanje individualnih sloboda i prava i ograničavanje vladarskih samovolja.
Najveći deo našeg naroda je proveo 400 godina u istočnjačkoj despotiji, u kojoj je i najveće strpljenje bilo džaba krečenje, ali je i ne tako mali deo našeg naroda živeo u državama koje su postepeno sticale individualne slobode i prava, ali je - kad se Srbija oslobodila od Osmanlija, mada ne i od osmanskog mentaliteta - stvar u svoje ruke uzeo deo našeg naroda koji je proveo 400 godina u istočnjačkoj despotiji.
Manji deo dela našeg naroda koji je uzeo stvar u svoje ruke nije bio zadovoljan stepenom individualnih prava i sloboda - i to s pravom nije bio zadovoljan - ali taj deo našeg naroda je zabludno mislio - i još uvek misli - da se prosperitet, stabilnost i visok stepen individualnih sloboda i prava može postići prekonoć, prelamanjem preko kolena i što češćim smenama srpskih vladara.
Đinđić je imao razumevanja za našu zakasnelost, ali nije imao razumevanja za nastojanja dominantne Srbije da poveća zakašnjenje, niti je imao razumevanja za očekivanja Druge Srbije da to zakašnjenje nadoknadi prekonoć. „Neke lekcije se mogu preskočiti“, pisao je Đinđić, „ali ne može se preskočiti ceo kurs“.
U Ćosićevom upingu da je „zaostalost naša komparativna prednost“ ima dosta istine - videćete kako i zašto - ali Ćosićev manir je bio i ostao da od pite istine napravi govno. Prednost se sastojala u tome što - kao u slučaju Pitagorine teoreme, koju nismo morali izmišljati, nego smo je preuzeli - nismo morali izmišljati ni procese osvajanja individualnih sloboda i prava, nego smo ih mogli preuzeti, što smo i učinili, ali nismo imali strpljenja i upornosti. Ako budete imali strpljenja, o tome šta je dalje bilo možete se obavestiti u našoj sutrašnjoj kolumni.
