Taj dan nas okuplja svake godine u kontradikciji između Kosova i kosovskog zaveta, između poraza i pobede, između prošlosti koju ne možemo da otpustimo i budućnosti koju ne znamo da napišemo.
Neću vam odmah pisati o Evropskoj uniji, a još manje o članstvu Srbije u NATO, iako se upravo ove tvrdnje za prošlost i budućnost mogu primeniti i na te dve moderne zajednice.
Vidovdan je dan kada je poraz proglašen zavetom, a smrt vojske postala moralna vertikala nacije. Dan kada se heroizam meri gubitkom, a ne ishodom. Zato je Vidovdan i pobeda i poraz, jer se kolektivno identifikujemo s nečim što je bilo tragično, ali ne bez veličine. Iako je car Lazar izgubio bitku, osvojio je večnost. To je naš istorijski paradoks: gubimo, ali u tome nalazimo smisao.
Neću se osvrtati mnogo na tursko tumačenje naše velike Kosovske bitke jer nas to tek može odvesti na ćoravu stranu.
U današnjem vremenu, to dvostruko značenje Vidovdana postaje još složenije. Kosovo više nije samo mesto istorijske bitke, već pitanje aktuelne politike, prava, bezbednosti, identiteta, naše pravoslavne crkve i kulture, obrazovanja, naravno i ponosa. Tamo gde su nekada bili konjanici i bojevi redovi danas su barikade i besane noći onih koji su odlučili da po svaku cenu ostanu na Kosovu. Svako im u toj odluci mora pomoći, olakšati položaj, izboriti se za sva prava, omogućiti mir i bezbednost. Tamo gde se nekad ginulo zbog vere, sada se pregovara bez vere u dogovor, ali da ne stajem na muku Briselu i Serensenu. Uradiće se šta se može, a i Srbija je pokazala više spremnosti i vere u dijalog i dogovor, da budem iskren.
Rečnik koji koristimo u vezi s Kosovom obiluje arhaizmima, ognjištima, nejači, možda i u želji da se ostvari kontakt s tom izgubljenom 1389. godinom, kada je ognjište zaista i postojalo i predstavljalo mesto okupljanja. Reč ima snagu, zato se svaka reč mora meriti, ne sme se bagatelisati, izlizati.
Ali upravo zato moramo ponovo čitati Vidovdan, ne kao mit koji nas parališe već kao poziv na odgovornost. Da prestanemo da romantizujemo poraze i da se usudimo da zamislimo pobede koje nisu simbolične, nego stvarne. Da pobedimo kroz pomirenje, kroz poštovanje prava svih, kroz razumevanje da zavet ne može biti opravdanje za večiti konflikt, i tu se vraćam na Evropsku uniju, iako sam na početku poželeo da je ovoga puta ne pomenem.
Evropa ima svoje mitove, podjednako jake, od Jovanke Orleanke, do brojnih drugih, a naš vidovdanski zavet može samo obogatiti evropsku istoriju i tako biti sačuvan, ojačan, shvaćen i rastumačen.
Vidovdan nas uči da nema jednostavne istine. To je i dan kada je Gavrilo Princip tačno u 10.15 izjutra izvršio atentat u Sarajevu, pokrenuvši spiralu Prvog svetskog rata i ogromno stradanje svih u Evropi, a ponajviše našeg naroda. To je i dan kada je Slobodan Milošević govorio o ponosu i dostojanstvu na Gazimestanu, gde sam bio pre samo nekoliko nedelja. Ne znam tačno u koliko sati se obratio okupljenima, ali je na kraju, ako budemo iskreni prema sebi i samokritični, od tog Gazimestana vodio narod u poniženje i izolaciju. To je i dan kada je Slobodan Milošević izručen u Hag. Previše toga stalo je u taj jedan datum što nas i dalje deli, verujem da su neki i opsovali kada su pročitali da pišem o poniženju i izolaciji u koje nas je uveo Milošević.
Na sve to, danas, upravo u subotu, 28. juna, 2025. jeste i dan koji mora pokazati da u Srbiji može da se razgovara, da neće skliznuti ni u kakvo nasilje, a da će zakoni biti poštovani, kao što su bili poštovani i prilikom ranijih spontanih i neprijavljenih okupljanja, što nije nimalo lako, ako ste policija, Žandarmerija. Ako planirate nasilje, država ima puno pravo da reaguje, koliko god neki mislili da za moralne vertikale zakoni ne treba da važe.
Možda je vreme da iz tog složenog nasleđa uzmemo snagu, a ne gorčinu.
Možda je najzad došlo vreme da kažemo da je Vidovdan dan kada pamtimo poraz, ali i dan kada počinjemo da učimo kako da pobedimo, a da pritom nikoga ne izgubimo.
Jer ako je poraz večan, i pobeda mora da postane moguća.
