U neko doba moja obaveštajna služba za proteste mi dojavi da se studentskoj vidovdanskoj masi govorancijom upravo obraća Milo Lompar. Na osnovu čitanja Lomparove govorancije - koja je ubrzo puštena u javnost i postala viralna - zaključio sam da je, sadržaja što se tiče, studentariji govoranciju mirne duše mogao održati i Vojo Šešelj, koji se nalazio sa suprotne strane barikade. Koje suprotne strane? Dobro pitanje. Nema suprotne strane. Kako stvari stoje, neće je ni biti. Kad bolje razmislim, ne treba ni da je bude. Jednog dana ću vam objasniti zašto.
Stvar je sada jasna, bar u meri u kojoj ovde bilo šta može biti jasno. Lompar je ono što je devedesetih - i nažalost, ranih dvehiljaditih - do Koštunice, dakle pseudoopozicionar, garant očuvanja duhovne vertikale vidovdanskog kontinuiteta, s tom razlikom što u dvehiljadedvadesetim na histeričnoj političkoj sceni nema nikog poput Đinđića. I bolje što ga nema. Prošao bi kao Đinđić.
Možete vi misliti da se zajebavam, ali uopšte se na zajebavam. Nikada ranije u istoriji Srbija nije postigla viši stepen duhovne vertikalnosti i vidovdanskog zavetnog jedinstva nego u leto 2025. Da sam u dijalektičkoj fazi mladog majmuna, zapitao bih se - pa, dobro, oko čega se glože - budući da sam odavno zašao u dijalektičku fazu starog majmuna, neću postavljati glupava pitanja, jer svi matori majmuni znaju da uzorno ideološko jedinstvo - bilo komunističko, bilo vidovdansko - ne sprečava - nego ih štaviše pospešuje - trvenja oko moći, para i svega što vole mladi.
To je, da kažemo, normalno. Politika se svugde vrti oko preraspodele moći i para, ali se nigde osim u Srbiji ne zaklanja iza svetinja i duhovnih vertikala, a pogotovo se nigde ne očekuje da stvar u korist ove ili one jebene stranke završi Sveti Alimpije il’ Sveti Nikola, koji bi, uzgred budi rečeno, da hoće, mogli nešto i učiniti za nekog jer su postojali, za razliku od Svetog Vida, koji je fiktivna ličnost. Ali to je već tema naše sutrašnje kolumne.
Ako razvejemo vidovdanske magle i apstrahujemo uzorno ideološko jedinstvo u nepremostivim razlikama, stvar je u suštini prosta: Vučić ne da moć i pare, amorfna studentsko-građanska masa ima približno istu bisomasovnu numeričku moć, ali ne može (ili ne ume) da se dokopa moći jer ili nema politiku, ili joj je politika ista kao Vučićeva, ili je gora, kao npr. Lomparova.
Gledao sam nekih pola sata protestne prizore na live streamu televizora N1 i viđeno me je podsetilo na intifade iz Pojasa Gaze tokom osamdesetih, dok su još bile u fazi beskonačnih protesta, pre nego što su krvavo eskalirali.
Na osnovu viđenog - ne samo viđenog preksinoć, nego godinama viđanog - čini mi se da će ovo stanje ni tamo ni vamo potrajati još dugo. Koliko dugo? Šta kažem? Onoliko dugo koliko će nekim novim komunistima - koji ne moraju biti komunisti - trebati da iskoriste priliku, koju će im istorija svakako dati, i da još jednom ponove cikličnu istoriju.
