Postoje struke u kojima je poželjno imati veliki ego, na primer umetnost, jer Pikaso nikada ne bi stvorio onolika remek-dela da nije imao tvrd ego, usmeren na to da postane feldmaršal svih slikara sveta. No, postoje i struke u kojima nije dobro imati prevelik ego, a to su pre svega politika i vojnostrateške nauke, jer tu ego može da zamagli realnost, a ove oblasti ne praštaju kada se neko ponaša po principu što je babi milo, to joj se i snilo, jer realnost u ovim nemilim oblastima svakoga očas vrati na fabrička podešavanja.
Donald Tramp je nesumnjivo jedan od najhrabrijih lidera današnjice, što je dokazao kada ga je okrznuo metak prilikom nesuđenog atentata, a on prkosno skočio i stegao pesnicu, što je vatreno krštenje kakvo nije imao nijedan trenutni važniji svetski lider. Takođe, Tramp nije veliki hladnokrvni strateg, ali ima neku vrstu strateške intuicije i set ideja iza kojih stoji, a koje su usmerene ka tome da dobije Nobelovu nagradu za mir tako što će gasiti ratove koje su njegovi prethodnici počinjali. Međutim, jedno su želje, pa bile one i najplemenitije, a drugo je realnost, bila ona i najstrašnija. Tramp je upao u zamku da projektuje svoj veseli svet sa Menhetna, u kome ima svoju kulu, na čitav svet, te je poverovao da se strateški problemi mogu rešavati biznis-dilovima, kako to već rešavaju biznismeni koji trguju penthausima u Njujorku, što ne samo da nije realno već je i opasno. Koliko opasno to može biti, videli smo prilikom trenutno utihnulog konflikta između Izraela i Irana, sve sa američkom intervencijom antibunkerskim bombama, što je ipak realno pogoršalo situaciju na Bliskom istoku, jer su Iranci shvatili da im nema druge nego da zaista naprave paklenu mašinu, dok su Izraelci i dalje na poziciji da im to neće dozvoliti, što pre ili kasnije ponovo mora da izazove belaj.
Tako da ovo možemo računati kao pauzu, dok se Iranci malo ne opasulje, a Izraelci ponovo ne fokusiraju, dok Tramp na sva zvona reklamira primirje koje je postigao između njih i čak misli da ga proširi i na druge faktore Bliskog istoka, čekajući da za zeleni diplomatski sto sednu i faktori u Ukrajini. Ali to, nažalost, uprkos njegovim plemenitim željama, ne biva i ne može biti, jer su objektivni parametri takvi da trenutno ne postoji drugo rešenje nego da se pomenute tuče nastave sve dok neko ne napravi baš takvu stratešku grešku da baci u ring beli peškir.
Pošteno valja reći da je Trampov ego u funkciji pozitivnih ideja o svetskom miru, jer ego u politici može biti u funkcijama mnogo lošijih ideja, što smo videli kod raznih Hitlera. No, to ne znači da ne može da napravi neku lošu posledicu ako se ne formatira, jer je Tramp na Bliskom istoku pokazao mišiće baš da ne bi ispao slab, a da suštinski ništa nije rešio. Njegove kolege Putin i Si Đinping, a evropske lidere i da ne pominjemo, imaju skromnije formatiran ego, te sve rade trezveno i natenane.
I mi Srbi imamo slabo formatiran ego, usled čega se trenutno jurimo po ulicama i merimo ko ima veći, te stoga nije ni čudo što volimo Trampa jer upravo podseća na nas.
