Dalje se sa smušenom duhovnom vertikalom i doktrinom sklepanom na Vidovdanu i raznoraznim pretkosovskim i postkosovskim zavetima ne može ni makac. Čak ni u prostoru. I ulice su zakrčene. Blokade koje niču kao pečurke posle kiše posledica su mentalne blokade.
Bilo mi je zabavno u ovim postvidovdanskim danima gledati - i slušati - neke uglednike/ce iz građanske Srbije, kojima je naprasno došlo iz dupeta u glavu da Vidovdan u stvari i nije tako loš, da slično holesterolima, kojih ima i dobrih i loših, postoje loš nacionalizam - Vučićev - i dobar nacionalizam, Lomparov i studentarijski, i da je ideja vodilja majki protestne invencije ukidanje Vučićevog monopola na srpstvo, vidovdanstvo i nacionalizam uopšte.
To me je vratilo nekoliko decenija unazad, na kraj sedamdesetih godina prošlog veka, kad su neki moji drugari donosili odluku da se učlane u SK. Već u to vreme učlaniti se u SK nije više bilo šik - mada je još uvek bilo unosno - pa su pomenuti drugari svoje učlanjavanje u SK pravdali namerom da partiju mic po mic „reformišu iznutra“. To se tada zvalo „marš kroz institucije“. Naročito je Vučela voleo da se proserava na tu temu.
I - šta? Da li su ti drugari reformisali SK iznutra, „maršom kroz institucije“. Jesu moj qwrz. Otprilike polovina njih se izgubila u bespućima partijske zbilje, druga polovina je završila u Milošević-Ćosićevim, pa u Koštuničinom i Tadićevom i na kraju u Vučićevom nacionalizmu. Imam jedno čisto retoričko pitanje: Šta tim dilberima, ako ih bog poživi, stoji na putu da nastave marš kroz institucije u Lompar-studentskom nacionalizmu ili da se - ako prestanu da puše i jedu crveno meso, pa požive baš dugo - ponovo učlane u SK.
Pisac hoće da kaže da je malo (praktično nimalo) verovatno da će ishodište ove društvene blokade i ovog beskonačnog odlaganja krize - u kome sve zaraćene strane udarnički pomažu jedna drugoj da je odlože na što duži rok - biti nekakva demokratizacija, oslobađanje medija i bla, bla, bla, a da je mnogo verovatnije - praktično izvesno - da će ovaj cunami opštenarodne raspamećenosti i dezorijentacije biti zaustavljen nekom čvrstom rukom.
Do dolaska čvrste ruke koja će doći umesto dugoočekivane neočekivane sile koja rešava stvar može proteći još iha-ha vode Dunavom i Savom. Možda čak čvrsta ruka digne ruke od nas i nikad i ne dođe. Tko zna. Došla ruka ne došla, pred nama je po svemu sudeći dug period meteža, prepičkavanja i presipanja iz šupljeg u prazno.
Nema nam druge nego da utehu potražimo u filozofiji Ludviga Vitgenštajna, koji je vajkadašnje filozofske jadikovke da na ovom svetu nema ničeg izvesnog pobio ciničnom rečenicom: „Nije tačno da nema. Ako vam, na primer, amputiraju ruku, apsolutno je izvesno da druga neće izrasti.“ Budući da „mi možemo i ono što ne možemo“, ostaje nam da se nadamo da će nam demokratska ruka (koju nikad nismo ni imali) ipak izrasti.
