Pre nego što zađemo u sitnija crevca valja napomenuti da je „ovo što nikad ovako nije bilo“ pre 100 godina bilo daleka budućnost, a da je u toj dalekoj prošlosti sve bilo manje-više isto ovako kako nikad nije bilo.
Iz bogate ponude lupetanja, koja je deo srpske javnost dočekivao ovacijama, dočim se niko iz drugog dela javnosti nije usudio da javno kaže „ćuti, budalo“, za potrebe naše današnje kolumne izdvojiću dve, jednu iz pera (glave) našeg stalnog pacijenta Ćosića, citiram: „Mi možemo i ono što ne možemo“, i drugu iz glave Koštuničinog ahbaba Vladete Jankovića, takođe citiram: „Mi ne možemo sebi dozvoliti da se obaziremo na realnost.“
Kom se to Srbinu srce neće ispuniti ponosom kad iz usta neupitnog autoriteta, oca svih nas, Ćosića - čuje da mi (jebo ja nas) možemo i ono što ne možemo. Pa ko to može osim nas. Kao i u svim Ćosićevim lupinzima - kojima je legion ime - i u ovom ima zrnce istine. Ako se ne bi igralo za raju, ako bi se stvar domislila do kraja, Ćosićeva misao velikih ljudi bi glasila ovako: „Mi ne može ono što možemo, što nas ne sprečava da se satiremo da bismo uradili ono što ne možemo.“
Ne moći ono što se može i pritom misliti da se može ono što je nemoguće, moguće je u sredinama koje sebi ne mogu dozvoliti luksuz da obraćaju pažnju na realnost. Realnost, kurva kakva je, ne zna da ceni našu principijelnost, pa nam se neprestano obija o glavu. Što nas samo dodatno učvršćuje u uverenju da bismo mogli i ono što ne možemo samo da podmukla realnost ne podmeće klipove u točkove naše revolucije.
Nekog Ćosića u Srbiji vazda mora biti. Budući da je original opravdano odsutan, na upražnjeno mesto je kao zamena uskočio Lompar, koji, istini za volju, lupeta artikulisanije i stilski doteranije od Ćosića, ali takođe u luping-duhu „mi možemo i ono što ne možemo“.
Šta to, dakle, Lompar ne može a smatra da može. Mnogo toga, ali mi ćemo se fokusirati na njegovu gromopucatelnu ideju - nalupetanu na vidovdanskom mitingu - o „srpskom integralizmu“ - koja je naišla na topao prijem maltene čitave javnosti.
Lompar naime misli (i propoveda) da mi - ukoliko mu poklonimo poverenje - možemo integrisati sve srpske zemlje i Srbe sve i svuda. Sve što nam je potrebno za taj sveti posao je da sledimo misao velikih ljudi njegovog štim-kolege Jankovića i ne spadnemo tako nisko da obraćamo pažnju na realnost.
Šta bismo videli ako bismo ipak spali nisko i obratili pažnju na realnost? Videli bismo da u realnosti Srbija nema ni snage ni volje da se integriše unutar same sebe i međunarodno priznatih granica, a Lompar je ubeđuje - i budite sigurni da će je ubediti - da će moći da integriše sve srpske zemlje i Srbe sve i svuda.
