Kako je ovih dana popularna reč REM, iskoristiću je, na početku teksta i za odnos Zagorke Dolovac, republičke javne tužiteljke, s javnošću. Bila je tužiteljka u dubokoj REM fazi, prateći, nadam se, rejtinge i poverenje građana u instituciju na čijem je čelu. Tako je, izveštaj Evropske komisije za Srbiju, na detaljan i diplomatski kritičan, kao da sam ga ja pisao, opisao stanje u pravosuđu, navodeći i brojke. Tamo, od pre nedelju dana, stoji da je poverenje građana naše zemlje u pravosuđe sa stabilnih 36% prošle godine palo na 30%. Nekima u politici ovakvo „veliko“ poverenje građana deluje kao misaona imenica, dok drugima, koji vode ovu zemlju, to predstavlja neuspeh i nešto što i ne pomišljaju da može da se desi. Kada bi se ta ista poruka poslala i tužilaštvu, da je nedopustivo da poverenje bude na tako niskom nivou, siguran sam da će biti onih koji će to dobro prihvatiti kao konstruktivnu kritiku i učiniti nešto da se to stanje popravi.
Nije jednostavno podizati poverenje u pravosuđe kada vas svi na političkoj sceni napadaju da ste neefikasni i da „radite za drugu stranu“.
Takođe, i najmanja senka sumnje u nepristrasnost može obesmisliti mesece istrage i narušiti poverenje građana.
Da budem otvoren, tu mislim i na druženje tužilaca s političarima ili sa osobama koje mogu biti predmet ili svedoci u postupcima koje vode, jer se time ugrožava suština nezavisnog postupanja. Jedna fotografija je doživela viralni uspeh, naročito u tabloidnim medijima, gde se naravno preteralo i prešlo u nekažnjenu i za sada nekažnjivu hajku na sve ljude na fotografiji. Tako su se, pored glavnog protagoniste fotografije, tužioca za organizovani kriminal Mladena Nenadića, kao bosi po kafanskom stolu proveli i veliki Dejan Bodiroga i rektor Vladan Đokić i njegov kolega, sada prorektor, ujedno i bivši predsednik skupštine „Infrastrukture železnice Srbije“ Nebojša Bojović i bivši izvršni direktor te kompanije Milutin Milošević i da ne nabrajam dalje.
Nije problem kafanski sto, već ono što on simbolizuje, zamagljivanje granice između tužilačke nezavisnosti i političkog uticaja.
Znate da volim Francusku, skoro kao Srbiju, a i ove nedelje smo proslavili njihov praznik, 14. jul, pa ću vam zato dati i francuski primer. Vrhovni savet sudstva (Conseil supérieur de la magistrature) više puta je upozoravao na „pojavnu nezavisnost“, jer nije dovoljno biti nezavisan, potrebno je i da javnost tako percipira pravosuđe. Evropski standardi, Venecijanska komisija, GRECO, Evropska mreža tužilačkih saveta ističu obavezu uzdržavanja od svakog ponašanja koje može dovesti do sukoba interesa ili narušavanja integriteta.
Zato se mora postaviti i pitanje disciplinske odgovornosti o kojoj odlučuje Visoki savet tužilaštva. Ne govorim da je jedino moguće utvrditi odgovornost i izreći neku meru u ovom „kafanskom slučaju“, koji je bio tokom proslave rođenja nečijeg unuka, kako sam obavešten.
Govorim o tome da se u Srbiji sve mora preispitivati, bilo da je kvalitet gradnje, bilo da je kvalitet i integritet ljudi, njihovog postupanja. Da imamo aktivnijeg zaštitnika građana, verujem da bi to bila dobra institucija iz koje bi takvo pitanje moglo biti upućeno disciplinskom tužiocu Visokog saveta tužilaštva. Uloga disciplinskih tela u pravosuđu nije da štite karijere, već da štite poverenje u institucije.
Ukoliko tužilac za organizovani kriminal sedi za stolom sa osobama koje mogu biti pozvane kao svedoci, čak i u odsustvu konkretne namere, takvo ponašanje zahteva ispitivanje.
Pravosuđe u Srbiji mora izabrati da li će biti stub demokratije ili ornament vlasti, a upravo za ulogu stuba smo se borili kada se menjao Ustav Srbije 2021. Granica između profesionalnog kontakta i neformalne bliskosti mora biti jasno povučena i održavana.
Poziv na javnu odgovornost mora uslediti. Nisu dovoljne interne provere, potrebno je da se javnosti objasni kako se štiti integritet tužilačke funkcije. Ne može se u pravosuđu sve umotati u srebrnu alu-foliju i obojiti srebrnom farbom i predstaviti u nekoj kafani ili garaži kako bi se prikrila suština. To može uraditi neki umetnik, a čak ni tada, iz iskustva vam govorim, neće srebrnom bojom prekrivati trule materijale, već nove i sveže.
Mora se mnogo toga izmeniti kako bi građani počeli da stvaraju sliku o podeli vlasti, o snazi svake od institucija, bilo da govorimo o onima koji su tu snagu već izgradili, probijajući se na terenu bez protivnika, uspešno se boreći za bolje mesto od onoga koje im naš ustav daje ili o onima, poput pravosuđa, koji na svom ugledu i poverenju građana tek započinju mukotrpan posao.
Svako povlačenje u sebe bilo koje institucije može narušiti osetljiv sistem podele vlasti i do toga je dovela nespremnost da se više od 15 godina komunicira s javnošću, ako govorimo konkretno o Zagorki Dolovac.
Nekada ste znali imena sudija, tužilaca, mogli ste ih videti u javnosti, sa odmerenim prikazom stanja u pravosuđu i predmeta na kojima rade, bez ugrožavanja tih predmeta. Ujedno, sudije i tužioci ne smeju biti ni u kampanji, stalnom kritikovanju i podilaženju delu javnosti koji od njih očekuje da s tom kritikom nastave.
Možda ćemo ta imena sudija i tužilaca ponovo naučiti kada uskoro krene kampanja među sudijama i tužiocima za njihove, a ipak i naše izbore za članove Visokog saveta tužilaštva i Visokog saveta sudstva, koji će se održati negde u oktobru ove godine. Poverenje naroda u pravosuđe se gradi polako, a dolazi onda kada mu se najmanje nadate.
Renesansa tog poverenja u sudstvo, tužilaštvo, u institucije je najmanje što Srbija zaslužuje, četvrt veka od demokratskih promena.
Mislite o tome.
