, pre svega zbog toga što je to prvi dominantno dronovski rat, iako su u njemu prisutne i stare tradicionalne forme, tenkovi i čizme, bez kojih ipak nema konačnog uzimanja neke teritorije. Prošle nedelje je ta naša metafora ukrajinskog rata kao video-igrice dobila puni smisao jer je ukrajinska komanda odlučila da nagrađuje vojnike, baterije i dronovske jedinice bodovima s obzirom na to koliko su uništili ruske efektive, opet vojnika, baterija i dronova, precizno rangirajući koliko bodova donose mrtve ljudske glave, koliko zarobljenici, koliko dronovi, baterije ili pokoji nesrećno zalutali tenk.
Baš kao u video-igrici postoje različiti nivoi, teži i lakši zadaci, lakše i teže mete, te se bodovi dobijaju s obzirom na to koliko spretni ili manje spretni „igrači“ mogu da se snađu na ovim ukletim nivoima apokalipse sada. Razlika u odnosu na video-igricu je „samo“ u tome što oni koji igraju ne gube fiktivne živote sve do konačnog „game over“, kao što se dešava u pravim računarskim video-igricama, već mogu izgubiti i svoj život, jer su svi igrači istovremeno i mete i lovina. Pa ko spretniji i veštiji, što je opet odvajkada činilo ratnu sreću ove ili one strane, samo što se sada ne vitlamo topuzima, mada ima u ratovima još uvek i dimenzije borbe prsa u prsa, već sofisticirano sedimo na operativnom položaju i gađamo mete sa displeja, bivajući i sami potencijalna meta u ovoj hiperrealnoj video-igrici. Jer rat nije odavno čojstvo i junaštvo, već veća ili manja (opasna) igra, koja je najpre bila riziko, pa monopol, pa konačno sada i video-igrica u njenom bukvalnom vidu, što je dalekovido još tokom Prvog svetskog rata predvideo Ernst Jinger, odlikovani nemački ratni heroj, koji je - razočaran time što ne može u savremenom ratu biti Ahilej ili Hektor kao što je mislio, već nužno samo koristan idiot, što je upravo tokom rata i shvatio - bacio oružje i otišao da piše knjige i teorijske rasprave postajući mudri Odisej.
Pa dobro, ako je već savremeni rat video-igrica, kakav je njen program ovoga leta, na kojem smo nivou i da li smo blizu onim krajnjim nivoima i potencijalnom kraju ove igre koja se igra na raznim meridijanima, a trenutno najžešće u Ukrajini i na Bliskom istoku. Što se tiče Ukrajine, tu je video-igrica prešla u više nivoe, jer su oni najvažniji gospodari igre shvatili da im ponestaje municije i ljudstva i da neko drugi ko stoji sa strane profitira dok se oni troše gađajući mete sa displeja, što je i razlog ponovo predsednički vaskrslog Trampa, koji ipak nije uspeo da ugasi ovu video-igricu, što i neće biti moguće još neko vreme. To znači da ova video-igrica u Ukrajini još nije blizu kraju i svom ultimativnom nivou, iako su svi svesni da će se morati pre ili kasnije ozbiljnije pregovarati. Kada je reč o Bliskom istoku, tek tu nismo blizu kraja igre, jer raspucani Netanjahu onda kada ne može da začikava Iran završava stvari u Gazi, Libanu i Siriji, bivajući igračem sa ubedljivo najviše „poena“ dosad.
Tako da je pred nama još jedno vrelo strateško leto globalne video-igrice, koja se trenutno igra glavama opasnih, ali i nedužnih ljudi.
